Za sad izdajem evo samo pèrvi dio moje Slovnice, a drugi imam još dovèršiti, pak-ću-ga poslije ‘izdati, ako-mi zdravje posluži. Medjutim-će svakomu dobro dojti „Skladnja" ovděšnjega gimnazijskoga učitelja g. Ad. Vebera, koja-će dò skora troškom c. kr. ravnateljstva razprodaje školnih knjigah u Beču izpod tiska iziti.

Najposlě imam napomenuti, da-je ova slovnica izvorno samo za gimnazije naměnjena bila; pak budući da-je gimnazijska mladež u latinskoj i gèrčkoj grammatici na latinske grammatične nazive navikla, naručeno-mi běše, neka-se za volju veće razumivosti latinskimi nazivi služim: ali želeći opet, da bude knjižica i realnih skolah učenikom koristna, dodaosam često i hèrvatske nazive, pa odatle nasta měšovita poraba jednih i drugih,

U Zagrebu měșeca Lipnja 1858.

Pisalac.

1

Slovnica Hèrvatska.

Pojam slovnice.

1. Pod imenom slovnice hèrvatske razuměva-se nauk o pojedinih rěčih ovoga jezika, i o načinu, kako-se govor iz njih sastavlja.

§. 1.

2. K ovomu nauku pripada još i uputa u pravilan način · pisanja (orthographia) i dodatak o stihotvorstvu (versificatio). Pazi 1. Tumačenje značenja pojedinih rěčih spada ú rěčnik (lexicon), a ù slovnicu samo u toliko, u koliko ono visi o proměni njihova oblika. Pazi 2. Hèrvatski jezik-je ono narěčje slavensko, što-se govori u obostranoj Hèrvatskoj (austrijanskoj i turskoj), Slavoniji, Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Istriji, Sèrbiji i Cèrnoj Gori, tere ga Sèrblji takodjer serbskim zovu. Hèrvatski-je dakle i sèrbski jednoga istoga naroda jedan isti jezik, imajući ova dva obćenitija različita imena kao proizvod dviuh glavnih něgdašnjih děržavah ovoga naroda *).

Děli slovnice.

Děli-se na dvoje slovnica: na rě čoslovje (etymologia), i na skladnju (syntaxis).

1. Rěčoslovje sadèržaje: 1. Nauk o slovih (de literis), njihovu izgovoru i porabi; 2. pregibanje rěčih, t. j. sklonitbu, prispodobu i spregu; 3. tvorenje rěčih, t. j. izvodjenje i slaganje; i 4. razdeljenje nepregibivih rěčih iliti česticah (particulae).

2. Skladnja sadèržaje: 1. nauk o slaganju čestih gole izreke; 2.0 porabi padežah; 3. o porabi glagolja; 4. o porabi brojnikah, zaimenah i pričestjah; 5. o raznoj vèrsti prostih i složenih izrekah, i o govoru; 6. o razredbi rěčih u izreci, a izrekah ù govoru; i 7. o stihotvorstvu.

*) S toga-bi-se naš jezik u nebitju jednoga obćega narodnoga imena mogao po Kopitaru zvati: hèrvatsko-sèrbski, ili: sèrbsko-hèrvatski. Nu mnogi književnici naši nazivlju-ga něgdašnjim zemljopisnim imenom ilirskim: ali buduć da-je ovo u narodu nepoznato, ja-sam-se ovdě volio služiti narodnim imenom, i to radi kratkoće samo jednim, meni bližim, a na svem jugozapadu ovoga jezika jedinim u narodu poznatim imenom hèrvatskim.

(Slovnica A. Mažuranića.)

§. 2.

§. 3.

§. 4.

§. 5.

§. 6.

§. 7.

Hèrvatski-se jezik piše raznim pismom, koje-se po pèrvih slovih azbuka ili abeceda zove. Poznato je troje: izvorno slavensko (tako zvana glagoljska azbuka), gèrčko popunjeno (sada tako zvana kyrilska iliti cirilska azbuka);

latinsko popunjeno (abeceda).

Polovina Hèrvatah, t. j. Rimokatolici pišu sada obično latinskim pismom, t. j. abecedom. Hèrvati-su uzeli svih 25 làtinskih slovah, pak-su izpustili suvišna tri (q, x, y, koja-jim samo za latinske i gèrčke rěči služe), ter tako-jim ostaše samo 22. Nu budući da ima hèrvatski jezik više glasovah nego 22, za mnoge-jim-je glase, manjkalo po slovo. Nedostatak ovaj naknadjivali-su dugo vremena sastavljanjem više suglasnikah i to na raznovèrstan način, n. p. ch, es, sh, sc, sej, itd. Poslěsu uvidili, da-je bolje, da svaki glas ima svoj poseban znak iliti slovo: zato, da uklone svu smetnju, koja biaše zavladala uslěd onoga nedostatka, zabilěžiše odozgor někoja latinska slova na češki način, i dadoše-jim značenje onih manjkajućih slovah, kao: č, ć, ě, š, ž.

Abeceda ima (za pisanje hèrvatskih rěčih) 27 slovah slědećih: a, b, c, č, ć, d, e, ě, f, g, h, i, j, k, l, m, n, o, p, r, s, š, u, v, Z, Z.

t,

1. Samoglasnici (vocales) jesu: a, e, i, o, u; k tomu è, koje služi město slavenskoga ili ь, osobito pred r, n. p. pèrst, kèrst (= c'rn, prst, k'rst) §. 66.

Suglasnici (consonantes) jesu sva ostala slova.

Dva samostalna glasa u jednoj slovci izgovorena imenujuse dvoglasnik (diphthongus). Po vanjskom obliku mogu bit takvi dvoglasnici ili prosti, od jednoga slova, ili složeni