U někojih pako skače slabi accenat u 2. p. za slovku prama kraju, i to ili kao slab težak, ili kao zavinuti, polag količine one slovke; n. p. kònop, konòpa, klòbūk, klobûka. Tako mùdrac, svjedok, život; kòlāč, kòmār, kòtāč, kòtār, lépīr, pàstīr, rùkāv, slàvīć ili slàvūlj, sòkol; i mnoge izvedene na āč, āk, ār, īk : kòvāč, mlàtāč, jùnāk, tèžāk, zvònār, vòjnīk, itd.

Ovakov-je i gděkoji pridavnik, kao: dàlek, dalèka, dalèko. Tako još: cèrljen, dùbok, stùden, vìsok, žèstok. Pazi. Čak.: konòp, konopà, klobûk, klobūkà itd.

3. Oštri měnja-se u 2. padežu :

a) kadšto u jak težki: práse, pràseta; tako: júne, ždriebe.

prázan, priesan, riedak, šúpalj, tiesan, triezan. V. u §. 51. nà kraju opazku 1.

b) S novijim oštrim (§. 33. 1.): bánka, bárka, cérkva, čávka, dójka, kárta, klétva, ládja, májka, májstor, pómnja, právda, rújba, rúža i (rûža), slámka, sójka, súša, šájka, škrába, trúblja, žédja, žénka; strína, újnā. Glagolji: a) drieti, mrieti, prieti, strieti, vrieti, žrieti; b) -čéti (pò-, nà-, zà-); éti ili jéti (ùz-, òt-, nà-); prieti (nà-, -, ù-, zà-); -žéti (ò-, izà-, zà-); c) -súti (spem, pò-, nà-). K tomu pridavnici na ski, ni, izvedeni ili iz jednoslovčanih, koje imaju u 2. pad. zavinuti (§. 40. b) ili iz dvoslovčanih, sa zavinutim n. p. bánski, béčki, griešni, riečki, sávski, svílni, rímski, zimski itd.

IV. Sa zavinutim 1. pêtak (pêtka), pîsac (sca). Takve-su sve rěči, koje-se svěršuju na ac, ak, ako-jim-je predposlednja duga: jâmac, jûnac, pâpak, rûčak, sûdac itd. — 2. i druge někoje imajuće predposlednju dugu: bîser, jâram, nâjam, râžanj, klâtež, sûhor, žâmor, jâkost, ljûtost, mûdrost itd.

Pazi. Čak. pētāk, pētkä, pisac, pisca itd.

2. Srednjega sp.: dlièto, gniezdo, gûvno, jâpno (i vâpno), Livno (Lièvno, Hlièvno), mîto, mlieko, pîsmo, plâtno, rudo, rûno, stâblo, sûkno, ûndo, vîno, ždrièlo; pak onda: lîce, ôje, vièće ; i množtvena: klièšta, lêdja, vrâta.

Pazi. Čak. dlieto, dlietà, mīto, mīta itd.

3. Ženskoga spola: a) bieda, blûna, brâzda, bûna, dîka, druga, dûga, glina, gûja, gûsa, hîtnja, brâna, hvala, klupa, krûpa, kûma, kûna, lêća, lièha, lièska, lûka, môlba, mûka, nâda, rêsa, rièka, rûda, Sâva, sêrna, snâga, sviêća, svîla, svînja, šâla, trâva, trûba, tvêrdja, vêrba, vîla, vlâda, zâlva (zäova), žlièzda, žûna, žûpa; i mužka: slûga, šûra (t. j. šùrāk, ili šùrjāk).

Pazi 1. Čak. biedä, brazdă, būna itd., samo: o vcä, vèrbå, sèrna, dakle sve 3 s predposlědnjom izvorno kratkom, pak-ju-je položaji slab težki tako raztegnuo, da-je postala zavinuta.

Pazi 2. Zaova, oštri m. zavinutoga (zaòva) zato, jer o postavše iz I nikada nije naglašeno. Tako od prilnüti posta najprije prîlnuti, pak onda prïonuti (a ne priònuti).

b) Brâda, cièna, dûša, glâva, grâna, grêda, pêta, pîla, rûka, srièda, stièna, strâna, vôjska, zîma, zvièzda; liènost, ljubav. §. 105. I.

b) kadšto u zavinuti u ženskom spolu neizvěstna oblika: dična, od díčan; v. pod §. 41. izbrojene rěči IV. 3. d.

4. Zavinuti měnjaju u 2. padežu na jak težki: vrième vrjemena i vremena: i na slab težki: diète, djèteta. Pazi. Čak. dietë, djeteta.

Naglasak troslovčanih.

I. Proste a pèrvotne troslovčane rěči obično imaju pèrvu §. 43. slovku kratku, a děle se po naglasku nà četvero:

1. koje nà pèrvoj slovci imaju jak težki: jezero, mầćeha, ölovo itd.

2. koje na pèrvoj imaju slab, težki: bèsěda, gòmila, kòbila, kòlěno, kòliba, kòpito, livada, lòpata, òrudjē, družjē, òsoba, džujak, pògača itd.

Pazi. Čak. beseda, gomila itd.

3. Koje na predposlednjoj imaju slab težki, a ove su dvovèrstne :

a) koje i u genetivu imaju ovaj naglasak na istoj slovci: gospodin, g. gospòdina. Tako: kukuruz, magàzin, Ogùlīn, planina, rešèto, siròmah, lobòda, slobòda, jetèrva, svekèrva itd.

Pazi, Čak. gospodîn, g. gospodina; jetèrvå itd.

b) u kojih skače naglasak za slovku prama kraju: gospòdar, g. gospodara. Tako: Bělòvar, kolòbār, Varàdin, Varaždin.

Pazi, Čak. gospodâr, g. gospodārā.

Pazi. Čak. brāda bradê itd.

c) Koje običnije imaju po starinsku za vinuti (ali-se kadšto
čuju i s novijim oštrim): plâtja, priètnja, râdnja, sîpnja, slûtnja,
smêtnja, smutnja, šêtnja, tôrba.

d) Někoji pridavnici u ženskom spolu neopreděljena oblika,
Takovi-su oni u
koji u mužkom i srednjem spolu imaju oštri.
§. 40. pod a) izbrojeni; pak još sledeći: dîčna, dûžna, glâdna,
krâtka, -krûgla, krûpna, mûtna, plîtka, prašna, prâzna, prièsna, rièdka,
tânka, tièsna, trièzna, žêdna. Čak. dīčna itd.

e) Glagolji pèrvotni někoji, kao: dûbsti, zêbsti, mêsti, râsti,
trêsti; pak: tûći vûći, lêći (-čem, i -žem).

Pazi 1. Kad-se od ovih infinitah izpusti i, postanu jednoslovčani s oštrim (§. 38. 1): túć-ću, pótuć-ću, itd.

Pazi 2. Čakavski-je naglasak něgda bio: tūci, dübsti, zēbsti itd. ali ja-ga nisam nikada čuo; barem u Vinodolu-se sada govori: tâć, vâć, dûbst (i dûst) itd.

§. 44.

§. 45.

§. 46.

4. Koje na predposlědnjoj imaju zavinuti: čeljâde, g. čeljadeta.

Pazi. Čak.: čeljādē, g. čeljadeta.

Nu kakov naglasak koja takva rěč ima, treba da-se putem običaja naučiš.

II. Izvedène i složène troslovčane rěči imaju često pèrvu slovku dugu, i to ili s oštrim: lónčarski, bójnica, nájveći; ili sa zavinutim: nâvada, dvadeset, skâkavac, grâditi, pîsati; ali njihov kao i četveroslovčanih rěčih naglasak ravna-se po pravilih o naglasku izvedenih i složenih rěčih. §. 210. i 217. i slěd.

Pazi. Měštenje i měnjanje naglaska, u koliko ono visi o sklonitbi i sprezi, pokazat-će-se u pregibanju rěčih. §§. 122-3; 118-9; 140.

O nesamostalnih rěčih.

Nesamostalne rěči (atona) one-su, koje ù govoru, t. j. kad same nestoje, nikakva neimaju naglaska, ter-se zato nikada razdružene od ostalih rěčih neizgovaraju, nego se ili k predhodećoj ili k slědećoj rěči prislanjaju, i s njom skupa izgovaraju kao jedna rěč, n. p. zdrav-sam, pîsat-ću, dàosam-ti-ga, zȧ kućōm-ti-je (cvětje), a i prěd kućōmti-ga-je.

Pazi. Izgovori: zdrävsam, pîsatću ili pîsaću, dàosamtiga, zàkućōmtije, aiprèdkućōmtigaje.

Nesamostalne rěči dvovèrstne-su naravi: 1) koje-se na trag, t. j. na predhodeću, i 2) koje-se naprěda, t. j. na slědeću rěč naslanjaju. One-se mogu nazvati natražne naslanjače iliti natražnice (encliticae), a ove naprědne naslanjače iliti naprědnice (procliticae).

Natražne naslanjače (encliticae) slědeće-su:

1. pokratjeno sadanje vreme od glagolja je s am: -sam, si, je, -smo, -ste, -su;

2) pokratjeno sadanje vreme od glagolja hoću: -ću, -ćeš, -će, -ćemo, -ćete, -ćē(tē);

3) pokratjena zaimena osobna od ja, ti, on, sebe, n. p. jdbr. rodit. i tužit.: -me, -te, -se, -ga, -je, -ju; dat. -mi, -ti, -si, -mu, -joj; vbr. rodit. -nas (-ne), -vas (-ve), -jih; dat.: -nam (-ni), -vam (vi), -jim; tužit.: -nas, -vas, -je.

4. čestice: -bo, -li, -no, -re, -zi, -ka (-kar, -kare); n. p. kàda-li, kàd-no, kàda-re, òvi-zi, òvděka.

5) U potentialu glagolja jesam, forma: bih, -bi, -bi, -bismo, -biste, -bi; n. p. rek-bi, pisao-bih, pisali-bismo. Ali ako sila govora na ovu rěč pada, onda-je samostalna; n. p. (velim) da bìh pisao; (pita-me), da-li bìh pisao ili ne.

Pazi. Natražne naslanjače ne čine nikakve proměne u naglasku samostalne rěči, ka kojoj-se priljube.

Napredne naslanjače (procliticae) jesu

I. predlozi:

1) koji-se na roditeljni naslanjaju, i to a) prosti: bez, sa, do, iz, kod, od(a), sbog; u, za; b) složeni: izmed, izpod, izpred, izvan, izza.

Pazi. Ostale rěči, koje na način ovih predlogah roditeljni zahtevaju (§. 226), nisu pravi predlozi, nego samostalne rěči.

2) koji-se na tužiteljni naslanjaju: kroz, niz, uz, nuz,

na, u, za; med, nad, pod, pred; o, ob, po;

Pazi. Kada sila govora u ovih predlozih stoji, onda-su samostalni (sa svojim naglaskom), ter ù tom-se slučaju na suglasnik izlazećim kadšto dodaje a (kroza, meda i t. d.) n. p, ná-me, ú-te, zá-se, krözā-me, prèdā-te, näda-se.

3) koji-se na městni naslanjaju: pri; u, na; o, ob, po; 4) koji-se na družtveni naslanjaju: med, nad, pod, pred; za, sa.

II. veznici i to:

1) koji-se na svaku samostalnu rěč mogu nasloniti: i, te, ni, da;

2) koji-se samo na jednoslovčanu samostalnu mogu naslòniti; a, pa, pak, ili;

Pazi. Napomenuti veznici (osim : a, i) služe i kao samostalne rěči, a navlastito, kada druga koja enklitika za njimi slědi, pak-ju k sebi pritegnu: tè-sam, tề-ću, dä-si, dă-će, pà-smo, pä-ćete (ali nebi valjalo à-sam à-ću, ì-sam, ì-ću).

§. 47.

Svi gori izbrojeni pre dlozi naslanjaju-se na svoje§. 48. padeže, a veznici na sledeće reči tako, da-se s njimi kao jedna rěč izgovaraju uprav onako, kao i nerazlučive čestice (o-, ob-, oba-, po-, pre-, pri-, pro-, raz-, ne-, ni-) u rěčih: ökrūg, òbojak, pöslūh, nèposluh, prèdobar, prevèlik, primorac, prislòniti, räzgovor, razlûčiti, nèdobar, nečèstit, nevidim, nisam.

§. 49.

8.50.

Nu kako god vidimo, da naglasak u takvu sklapanju rěčih kadkada nepomičan ostaje u rěči, a kadšto skače na pridošlu česticu: tako to isto biva i s razlučivimi predlozi i sa gori rečenimi veznici (premda-se nepišu skupa): òd boga, od gospodina, zà boga, za sûdca.

Tako pred kućom, pred svòjom; kòd brata, kod sèstrē; nå kamen, na òganj; kroz goru, kröza zīd, kroz staklo; iz kuće, iz kòtla; ù škrinji, u gròbu; pòd bèrdom, pod zèmljom; ì kravu i kònja, (mati kárā) tè kārā, të nju te njèga; nì kruha ni vòdē; dà pīšēm, da sjèdīm; à ja, à tĩ, à mĩ, à brat, pà mi, pà vĩ, ilì ja ilì ti, itd.

Pazi. To-se razumě, da ona rěč, s koje naglasak skoči, izgubi samostalnost, ter-se ona mora na svoj predlog itd. nasloniti, kao što-se predlog naslanja na onu, koja ostane samostalna.

Pravila o skakanju naglaska.

Skaču na predlog i svaku proklitiku vazda samo oštri i jaki težki naglasak. (§. 36, 2).

Ali oštri-je dvovèrstan: izvorni i noviji (§. 33, 1); pak 1. Izvorni oštri skače za slovku natrag na proklitiku (§. 47) kao jaki težki, ili ako ima kamo, još za slovku dalje kao slabi težki : nă zid, dö zīda, pöd glāvu, pò na glāvu, nä rūku, nà brādu, nà mōst, mëd pūk, izpod blāga, prèko sūnca, izza grāda.

Pazi. Predlozi: kroz, niz, uz, nuz, uzimaju kadšto na koncu a (kroza itd.), ali naglasak skače na ove predloge, kao da neima onoga glasnika: kröza zīd, niza zīd, niza strānu, üzā nju, nádā nju. To će biti znak, da je accenat tako skakao na one predloge već prije, nego počeše uzimati a.

2. noviji oštri i jak težki skaču za slovku na proklitiku kao slab težki, n. p. ù dvōr, nà dvōr, ù Bēč, ù bārku, nà pravdu, kòd majstora; na kuću, pò bogu, zà boga, od kraja, dò ramena, zà cara, dò doma, bèz oka, sà zlobē, iz kućē, nà bèrdu, itd.

Pazi 1. Kad što i jak težki nagl. skače kao jak za slovku: nä dasku, za goru, nå medju, pöd nogu, pò vodu, ů zemlju, pred zoru, nă čaval. Pak onda dögovor, ödgovor.

Takve-su one ž. spola u §. 105. 1. b; i još někoje mužkoga i srědnjega spola, kao: blåto, bërdo, gövor, kämen, körak, kōmād, öblāk, věčēr. U svih ovih skače i starinski accenat tako. V. §. 51.

Pazi 2. U kojoj rěči stoji na pèrvoj slovci slabi težki ili zavinuti naglasak, ona-ga i s proklitikami nepomična dèrži: bez vòdē, sa zèmljom, do gore, kod sèstrē, po sèstru, za tètu, a kònja i vòla, u rûci, na glâvi, od nâroda, itd. §. 51. 5.

Kada se-god dvě rěči uzmu kao jedna, onda pèrva izgubi accenat, ter postane nesamostalna, pak-se onda mora