Najposlě imam napomenuti, da-je ova slovnica izvorno samo za gimnazije namenjena bila; pak budući gimnazijska mladež u latinskoj i gèrčkoj grammatici na latinske grammatične nazive navikla, naručeno-mi běše, neka-se zà volju veće razumivosti latinskimi nazivi služim: ali želeći opet, da bude knjižica i realnih školah učenîkom koristna, dodao-sam često i hèrvatske nazive, pak odatle nasta měšovita poraba jednih i drugih.

U Zagrebu, měseca Lipnja 1858.

Pisalac.

Predgovor

k drugomu izdanju.

Razprodavši se pèrvo izdanje ovoga I. děla moje slovnice, izdah-ga evo pò drugi put s někojimi proměnami i popravci. Drugi dio izdat-cu, ako i kad-mu potreba nastane. U Rěci, dne 1. Studenoga 1861.

Pisalac.

Predgovor

k tretjemu izdanju.

Nastavši potreba, da-se ovaj I. dio Slovnice opet sám bez drugoga děla izda, izlazi evo pò tretji, put i opet s někojimi proměnami i dodatci.

U Zagrebu dne 1. Listopada 1866.

Pisalac.

Slovnica Hèrvatska.

Pojam slovnice.

1. Pod imenom slovnice hèrvatske razuměva-se nauk o pojedinih rěčih ovoga jezika, i o načinu, kako-se govor iz njih sastavlja.

2. K ovomu nauku pripada još i uputa u pravilan način pisanja (orthographia) i dodatak o stihotvorstvu (versificatio).

Pazi 1. Tumačenje značenja pojedinih rěčih spada ù rěčnik (lexicon), a ù slovnicu samo u toliko, u koliko ono visi o proměni njihova oblika.

Pazi 2. Hèrvatski jezik-je ono narěčje slavensko, što se govori u obostranoj Hèrvatskoj (austrijanskoj i turskoj), Slavoniji, Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Istriji, Sèrbiji i Cèrnoj Gori, tere ga Sèrblji takodjer sèrbskim zovu. Hèrvatski-je dakle i sèrbski jednoga istoga naroda jedan isti jezik, imajući ova dva obćenitija različita imena kao proizvod dviuh glavnih něgdašnjih dèržavah ovoga naroda *).

Děli slovnice.

Děli-se na dvoje slovnica: na rě čoslovje (etymologia), i na skladnju (syntaxis).

1. Rěčoslovje sadèržaje: 1. Nauk o slovih (de literis), njihovu izgovoru i porabi; 2. pregibanje rěčih, t. j. sklonitbu, prispodobu i spregu; 3. tvorenje rěčih, t. j. izvodjenje i slaganje; i 4. razděljenje nepregibivih rěčih iliti česticah (particulae).

2. Skladnja sadèržaje: 1. nauk o slaganju čestih gole izreke; 2. o porabi padežah; 3. o porabi glagolja; 4. o porabi brojnikah, zaimenah i pričestjah; 5. o raznoj vèrsti prostih i složenih izrekah, i o govoru; 6. o razredbi rěčih u izreci, a izrekah ù govoru; i 7. o stihotvorstvu.

*) S toga-bi-se naš jezik u nebitju jednoga obćega narodnoga imena mogao po Kopitaru zvati: hèrvatsko-sèrbski, ili: sèrbsko-hèrvatski. Nu mnogi književnici naši nazivlju-ga něgdašnjim zemljopisnim imenom ilirskim: ali buduć da-je ovo u narodu nepoznato, ja-sam-se ovdě volio služiti narodnim imenom, i to radi kratkoće s a mo jednim, meni bližim, a na svem jugozapadu ovoga jezika jedininim u narodu poznatim imenom hèrvatski m.

Slovnica A. Mažuranića.)

1

§. 1.

§. 2

§. 3.

§. 4.

§. 5.

§. 6.

§. 7.

Dio I.

Rě čo slov je.

I. Glasoslovje.

Glava I.

O slovih (de literis).

Hèrvatski-se jezik piše raznim pismom, koje-se po pèrvih slovih azbuka ili abeceda zove. Poznato-je troje: a) izvorno slavensko (tako zvana glagoljska azbuka), b) gèrčko popunjeno (sada tako zvana kyrilska iliti cirilska azbuka);

c) latinsko popunjeno (abeceda).

Polovina Hèrvatah, t. j. Rimokatolici pišu sada obično latinskim pismom, t. j. abecedom. Ovi Hèrvati-su uzeli svih 25 latinskih slovah, pak-su izpustili suvišna tri (q, x, y, koja-jim samo za latinske i gèrčke rěči služe), ter tako-jim ostaše samo 22. Nu budući da ima hèrvatski jezik više glaso vah nego 22, za mnoge-jim-je glase manjkalo po slovo. Nedostatak ovaj naknadjivali-su dugo vremena sastavljanjem više suglasnikah i to na raznovèrstan način, n. pr. ch, cs, sh, se, scj, itd. Poslě-su uvidili, da-je bolje, da svaki glas ima svoj poseban znak iliti slovo: zato, da uklone svu smetnju, koja biaše zavladala uslěd onoga nedostatka, zabilěžiše odozgor někoja latinska slova na češki način, i dadoše-jim značenje onih manjkajućih slovah, kao: è, ć, ě, š, ž.

Abeceda ima (za pisanje hèrvatskih rěčih) 27 slovah slědećih: a, b, c, č, ć, d, e, ě, f, g, h, i, j, k, l, m, n, o, p, r, s, š, t, u, v, z, ž.

1. Glasna slova iliti glasnici (vocales) jesu: a, e, i, o, u; k tomu è, koje služi město slavenskoga ili ь, osobito pred r, n. pr. cèrn, pèrst, kèrst (= c'rn, p'rst, k'rst) §. 64. 2. Suglasnici (consonantes) jesu sva ostala slova. Dva samostalna glasa u jednoj slovci izgovorena imenuju-se dvoglasnik (diphthongus). Po vanjskom obliku mogu bit takvi dvoglasnici ili prosti (od jednoga slova) ili složeni (od dva slova).