kao proklitika (§. 47) nasloniti nà drugu sa gori (§. 49) naznačenim pravilom: otčè naš (ime molitve), dobar dan. §. 217.

Tako dobro jutro, dobàr večer, pomòz' Bōg itd. Tako-se još čuje kadšto dvâ brata, dviè puške, trî cara, četirì kuće, pêt pērstah, devèt kućah itd.

Ali kada sila govora stoji u sprednjoj rěči, onda-se ona mora samostalno izgovoriti sa svojim accentom: dvá brata, dvie puške, trí càra, čètiri kuće itd.

Izvod iz ove glave o naglasku.

Iz ove glave o naglasku vidi-se što slědi:

1. Odnošenje naglaska štokavskoga prema čakavskomu (i ovoga prema onomu) stoji pod vladanjem tvèrda i nepomična zakona tako, da-se iz poznata naglaska koje god rěči po čakavskom narěčju ončas može lasno opreděliti naglasak iste rěči pò štokavskom, makar da-mu-je ona rěč ili forma rěči òd věka nepoznata, ili sada izgubljena ili barem dvojbena naglaska postala. Taj pako zakon glasi ovako:

a) Svaki čakavski naglasak (bio “, ' ili ^) u srědini i na kraju rěci prelazi u štokavskom za slovku (syllabu) òd kraja, i to kao zavinuti, ako-je ona slovka u čakavskom duga, a kao slab težki, akoje u čakavskom kratka; n. p. čak. glavà, voda, dobrotà, neznám, nedâm, štok.: glâva, vòda, dobròta, nèznām, nèdām.

b) Svaki čakavski naglasak na početku rěči ostaje i u štokavskom nà městu, neproměnjen, van štose zavinuti pretvori u oštri; n. p. čak. öko, méso, pišem, štok.: öko, méso, píšem (§. 33. 1).

Pazi. Tako-se može i natrag, t. j. iz poznata štokavskoga accenta čakavski točno opreděliti, premda-je to kad-što samo izkusnu theoretiku moguće, i to něšto sbog dvovèrstna oštroga u štokavskom (§. 33. 1), gdě-ti valja misliti, koji-je noviji, da-ga preobratiš u zavinuti, a něšto sbog toga, što-se oštri u čakavskom kadšto (premda redje) ne samo u sredini nego i na koncu rěči nalazi, pak dvojiš, ide li na sledeću dugu slovku oštri ili zavinuti; n. p. štok. zláto, ölovo, píšēm, mažùrāna (bilina amaracus) kòpāmo, kopām dèsnōm rûkōm, čak.: zláto, olovo, pišem, mažurána, kopámo, kopám desnom rūkóm.

2. Ovo odnošenje nemože biti slučajno; ono treba da-je nastalo s toga, što naglasak jednoga kao starijega narěčja služi za temelj drugomu, novijemu narěčju, koje po svojem blagoglasju teži, da jednoliko ukloni svoj naglasak za slovku od njegova izvora.

§. 51

3. Stariji naglasak-je čakavski, a noviji (na starom sa gradjen jest sada gospodujući štokavski *), jer

a) Kako god štokavsko blagoglasje ište, da-se inojezični svaki accenat za slovku prije izgovori, ako-je moguće, a slovka, na koju pade, da-se otegne, ako-je kratka, (n. p. gereki: Ελένη Jelena, Ιησούς Isus, ἀπόστολος προstol, petávota mètānija, 'zu âmēn ili âmīn; tal.: farò portáre: fàro pòrtāre; turski: parà, pašà: něm.: gerecht, gewiß: gérecht, gewiß itd.): tako-je ono isto blagoglasje učinilo i sa slovenskim starim accentom.

b) Kadšto-je u obih narěčjih sasvim¦jednak naglasak, pak ni ova jednakost nije slučajna; ona-je moguća samo onda, kad jedan òd njih neima kamo da se ukloni pò měri svoje težnje. Naravno-je dakle, da-je onaj naglasak noviji, koji u slučaju jednakosti nemože, da-se po svojoj težnji svojim pravcem dalje ukloni; a buduć da takva jednakost samo na pèrvih dolazi slovkah, nemože samo štokavski dalje natrag òd kraja, kako gori (1. b). Ovu istinu potvèrdjuje i ono, da-je i ova, prisiljena jenakost accenta samo privremenna; jer čim-se koja rěč jednakoga accenta sprěda produži, ili kakva proklitika (§. 47) prèda-nju metne, ončas odskoči štokavski naglasak pò pravilu zà slovku natrag, da-se odděli od izvornoga naglaska; n. p. čak. i štok. znati, ülica; štok. nèznati, nà ulicu; čak. neznati, na ulicu.

c) Oštri naglasak u štokavskom skače za slovku natrag sad kao jak a sad kao slab težki. A zašto ta razluka? To-je u naravi čakavskoga accenta utemeljeno; jer kad skače kao jaki težki, onda-je u čakavskom tako, pak mora i u štokavskom da bude tako, kad-se nemože udaljiti, n. p. čak. i štok. „nà sūd« (auf das

* Stari accenat zovem čakavskim samo zato, što-se-je u onih Čakavacah, koji-su malo udaljeniji od Štokavacah, sasvim čist i nepoměšan sačuvao ali taj isti stari naglasak-je od česti i štokavski, a treba da-je něgda (valjada u predhèrvatsko i predsèrbsko doba) bio obći štokavski accenat svih zemaljah od Dunaja pa dò mora Jadranskoga. Traga-mu-se nalazi još i danas dosta ù tih zemljah, a imenito ù Bosni u Sarajevu, okolo Kreševa, Novoga Pazara i uza Savu; zatim u Slavoniji uza Savu, pak u Sèrbiji iztočnoj (u tako zvanom resavskom narěčju), u Cèrnoj Gori, u Barskoj nahiji Albanije, i najposlě u Kotorskom i Dubrovačkom okružju. U svih ovdě izbrojenih krajih čuje-se i danas stari accenat, ali naravno da ne čist, nego gdě više gdě manje izměšan s novim tako, da-se někoje rěči po novom, a druge po starom accentu izgovaraju. Zato novi, većma razšireni accenat zovem gospodujućim štokavskim accentom; a gdě god prosto napominjem štokavski accenat, narěčje, blagoglasje, itd. svagdě razuměvam sve novo, sada gospodujuće.

Fass); a kad skače kao slab, onda-je onaj oštri noviji, postao iz čakavskoga zavinutoga, koji u onom narěčju na městu ostaje, pa-se štokavski po svojoj naravi udaljuje od njega, n. p. čak. „na sûd" (vor's Gericht), štok. "nà sud." §§. 33. 38.

4. Nemože-se pako okrenuti i reći, da-je čakavski accenat na štokavskom utemeljen; jer 1) da-je čakavsko narěčje starije, to-mu već ista charakteristika, rěč „ča“, dovoljno pokazuje, iz koje-je složeno novije „što" (čato, č'to). A k tomu 2) čakavsko blagoglasje nepreinačuje accenta u rěčih uzetih iz tudjih jezikah; ono izgovara gori navedene rěči: Isùs, apòstol, metánija, āmên i amîn, farò portare; gerecht, gewiss; neima dakle razloga, zašto-bi bilo koji slavjanski accenat, preinačilo. *) Zatim 3) da-se čakavski naglasak uklanja od štokavskoga, uklonio-bi-se svagdě, osim gdě se nemože, t. j. u jednoslovčanih rěčih, u kojih-bi jedinih bila jednakost accenta moguća. I najposlě, 4) okretati štokavski accenat na čakavski nije onako lahko kao naprotiv; a poznato-je, da-se narava u svojem hodu dèrži prostih i lakih pravilah.

5. Slab težki uvěk, a pò pravilu i zavinuti naglasak u štokavskom očiti-su znaci, da-je starinski (predhèrvatski i predsèrbski) naglasak bio na sledećoj slovci prema kraju, i to jak težki, ako-je ona slovka kratka, a zavinuti (i samo kadšto oštri), ako-je duga, n. p. vòda, dobròta, pisaći, kòpāmo, starinski i čakavski: voda, dobrotà, pisaćī, kopàmo. Odatle-je jasno, zašto slab težki i zavinuti ù slaganju rěčih neskaču više natrag na predlog itd., a zašto jak težki i oštri moraju dà skoče. Pèrvi su već udaljeni od izvora za slovku, à drugi još nisu, pa-se i oni jednoliko moraju udaljiti, kada god-jim-se prigođa naměri.

6. Narava štokavske accentuacie rěčih znati i pródati ima-se u grammatici smatrati kao sasvim jednaka, t. j. obě ove rěči imaju izvorno jak težki na predposlědnjoj. Jer izpusti predlog òd rěči pròdati, eto-ti jakoga na predposlednjoj: dati; a produži sprěda znati: saznati, pak eto ti opet slaboga nà tretjoj od kraja. A uprav tako-je i na 3. 4. itd. slovci.

*) Samo ako-je koja rěč po Štokavcih (dakle s proměnjenim accentom) došla do Čakavacah, onda-ju i ovi onako izgovaraju, u koliko mogu. Velim u koliko mogu", jer neimajući Čakavci slaboga težkoga ('), koji-je samo noviji (hèrvatsko-sèrbski) proizvod, nemogu-ga ni izgovoriti, nego-ga izgovaraju sasvim kao jak težki ("), n. p. turske rěči: para, paša" izgovaraju pära, paša (město pàra, páša). Tako uobće Čakavci hoteći štokavskim accentom govoriti, izgovaraju: göra, màgla, noga, jelen, sökol, tëmēlj; město: gòra, màgla, nòga, jèlên, sòkol, tèmelj, itd. itd.

§. 52.

Pazi 1. Poznato-je, da jak težki i oštri mogu bit u štokavskom samo na početku rěči (§. 36. 2.), a u srědini da-se uzmakom pretvaraju ù slab i zavinuti: ali ako Štokavac opazi, da to (osobito u živućih tudjih, jezicih) neide, te da nà město: portáre, befragen, gewésen nesmě reći: pòrtare, bèfragen, gèwesen, onda zadèrži doduše naglasak na istoj slovci, ali-ga pretvori po svojem blagoglasju na zàvinuti, n. p.portâre, befragen, gewesen. Isto čini kadšto u tečaju govora i na početku rěči: zwei Tâge m. Táge. Pa tako-se valjada dogodi i u hèrvatskih rěčih; môram, vrième (1. pad.) m. móram, vrieme; a lahko moguće da i u někojih pridavnicih t. j. onih od jedne duge slovke, i onih dvoslovčanih na an, ar, al, kojim-je korenna slovka duga, pak imaju oboji u mužkom i srědnjem spolu u dvoslovčanih padežih zavinuti, město meni u čakavskom poznata oštroga onako, kao biel, bièla, o. n. p. drág, drâga, drâgo, m. drágo; dûžan, dûžna, dûžno, m. dúžan, dúžno; trûdan, trûdno, m. trúdan, trúdno. A tako je i krâtak i plîtak i gděkoji opisni participij pèrvotnih glagoljah: bilo, pîlo, itd. §. 117. 1. pazi.

Ovo-je někakva smetnja, koju-bi valjalo zrelo izpitati, pak opreděliti, što-je izvorno.

Pazi 2. Sve ovo, u §. 51. izloženo pravilno odnošenje obojega accenta razuměva-se o nepokvarenom jednom i drugom naglasku; jer-se-je gděšto dogodilo, da-se-je medjusobnim dělovanjem staroga i novoga u gděkojoj reći proměnio pravi naglasak. Rečeno-je već, da Čakavci, koji-se često sa Štokavci měšaju, izgovaraju: jëlen, sökol: itd. m. jelên, sokôl,*) a sada dodajem, da-se-je gděšto i štokavski naglasak te još većma pokvario; jer n. p. uzmimo rěč „plemenit,« ona ima izvorno jak težki nà kraju, i nepokvaren-ju Štokavac izgovara »plemènit.« Ali treba znati, da-je štokavski accenat aristokratičan, te da-se štokavci smiju svakomu (a osobito u Slavoniji i Bosni), koji stari dèrži accenat, veleći-mu, da tobože "podmuklo zatezajućim accentom«**) i kao pěvajuć govori. S toga čakavci po mogućnosti nastoje, da proměne svoj naglasak po štokavskom, pa-je sasvim věrojatno, da u kojem selu izgovaraju "plemenit". Pak uzmimo sada, da dojde u takvo selo kakov imućniji čověk od novijega naglaska, n. p. beg ili aga, kojemu-je ta rěč još sasvim nepoznata, što-će on, kad-ju čuje od onih seljanah? Nemogući u srědini rěči izgovoriti jakoga težkoga, opet-će-jim-se nasměhnuti, pa-će-jih kao popraviti izgovoriv "plèmenit:« a oni siromasi želeći svoj izgovor i opet prilagodit, izgovorit-će za njim tobože pravije ponjegovu »plemenit«†). Pak od takovih-je valjada i Karadžić tu reč čuo, kadju-je tako zabilěžio u rěčniku. A tako-mu-je i dobrovoljan, drägovōljan, m. dobrovoljan, dragòvoljan; kònopac m. konòpac; kösmat m. kòsmat i više drugih.

Takva-je pokvarenost došla kadšto i od inojezična světa, osobito u vlastitih imenih městah i plemenah. Tako-se po gradovih čuje Belovar m. Bjelovar, Ogulin m. Ogulin, Zidarić m. Zidarić, Jovanović m. Jovanović itd. Nu većina naroda govori i danas sve ove i ovakve rěči nepokvareno po gori stavljenom §. 51.

Glava 4.

O pravopisu.

Dva-su načela, po kojih-se obično u hèrvatskom jeziku opreděljuje pravòpis: blagòglasje i bližnji izvor iliti koren rěči.

*) Vidi na str. 25. opazku na dnu.

**) Vidi Jukićev Zemljopis i pověstnicu Bosne na st. 15.

†) Tako ima accenat ove rěči sledeću lěstvicu: plemenit, plemènit, pleměnit, plèmenit, plemenit!

I. Načelo blagoglasja.

Blagoglasja načelo zahtěva, da-se ù svakoj rěči pišu uprav ona slova, koja-sé na onom městu lakše izgovaraju, ter-se s toga običnije i čuju ù govoru; dakle sa svimi preglašivanji, koja-su u §§. 12, i 16 naznačena.

N. p. ljupko (ljubak), hèrpta (hèrbat), zupca (zubac), sèrpski, ropski (sèrb, rob), otpasti (od), glatko (gladak), gratski ili gracki (grad), drukče (drugi), Zdrafko, ofca, kraljefstvo (Zdravko, ovca, kraljevstvo), ispisati (iz-), teško, društvo (težak, družiti), svadba (svat), svagda (svak), ženidba (ženiti), prozba (prositi), vražba (od vračiti i od vraziti), plantati, hunka (plam, hum), shramba, začimba (shraniti, začiniti), òca, bòca (otac, bodac); ocad, ocuda, ocuditi (odsad, odsuda, odsuditi), otšetati ili očetati, počav, počivati (odšetati, podšav, podšivati), lišće, groždje (listje, grozdje), račta ili rašta, kačto ili kašto (radšta, kadšto), itd.

§. 53.

Ovaj na blagoglasju utemeljen način pisanja ima mnogo dobra, jer §. 54.

1. po ovom načelu može, tko samo slova pisati umě, bez svakoga nauka o jeziku sasvim dobro i pravo pisati, buduć da-mu pri nijednoj rěči netrěba misliti, odakle-je postala i kako-ju trěba pisati, da bude razumivija; 2. blagoglasni-je pravopis kadšto i potreban, osobito kad-se hoće da točno naznači izgovor kojega podnarěčja (kraja ili sela) n. p. ako-ćeš, da pismom naznačiš), kako-se ù Cèrnoj Gori izgovara rěč s ně g, moraš napisati njé ili šnjég.

1. Ali isti ovaj pravopis ima i tamnu stranu; jer koliko-je lahko pi- §. 55.

sati po blagoglasju, toliko-je mučno, a kadšto i nemoguće razuměti ovakvo pismo, buduć da čitatelj kòd svake rěči mora dà misli i nagadja, odakle-je postala i što znači n. p. oća počiti kožu (hotjah podšití kožuh); diete pači zamuknu (padši).

2. Nu ovim-se načelom i većoj smetnji otvaraju vrata; jer vas narod pò svih krajih ni ù istoj Hercegovini negovori sasvim jednako, a ù većma udaljenih odande městih razluka-je sve veća, i to ili u blagòglasnoj ili etymologičnoj struci: pak da-se ù cbće prime načelo blagoglasja, svakibi mislio, da-mu-se ništa netreba o pravopisu učiti, pak-bi pisao, kako-se u njegovu kraju govori, ter tako nebismo do věka imali jednòlika jezika.

3. Ova se smetnja poněšto umaljuje pravilom, da-se blagoglasje ima slěditi u pisanju samo pojedinih rěčih, t. j, da samo ona slova treba pisati, kako-se čuju, koja-se preglašuju radi suglasnikah u istoj rě či slěd ećih; dakle ne: pòt kola, bež nje, kroš šumu, g Bogu, z Bogom itd. nego samo, potkov, nâtpis, öcjeći, röpski itd. Ali već i to samo čini smetnje; a k tomu tko-se slovnice nije učio, njemu-je jedna rěč (kako-bi někim načinom i moralo biti) sve ono, što-se s jednim naglaskom izgovara (§. 30), dakle: kacam, kåci, kåcmo, käcte, käcu, (m. kåd-sam, käd-si itd.; käću, m. kad-ću, itd.