§. 56.

§. 57.

§. 58.

§. 59.

II. Na čelo izvor a.

Načelo bližnjega izvora (etymologije) u načinu pisanja rěčih ište, da-se u svakoj rěči pišu ona slova, koja-se ù bližnjem korenu nalaze tako, da slabi suglasnici ostanu uvěk slabi (§. 11.`, a jaki uvěk jaki, n. p. mozag, ne mozak, jer je ù korenu, (t, j. u 2. pad.) g: mozga; ljubko, rědko, sèrbski, hèrvatski, gospodski, kadšto, radšta, Zdravko, Vladko, izkopati, klubko, podšav, odšetati, grozdje, listje, èto, počtovati, svakda, vasda, zadušbina, razsap, uvědjbati, kto, někda, itd.

Dobrota ovakva pisanja sastoji ù tom, što čitatelj, bio iz kojega-mu drago kraja našega jezika, lakše i nedvojbeno more razuměti, što-je pisano, ako samo išto pozna koju slovensku slovnicu. Zato ako-se promotri, da-se piše ná svèrhu, da čitatelji saznadu što-je pisano, bolje postiže svoju svèrhu, koji-se etymologije dèrži.

Pa ovakvim-se pisanjem još k tomu razna podnarěčja jezika stapaju u jedan jednolik, starim izvornim oblikom sličniji i manje pokvaren jezik. Dakle kako god načelo blagoglasja u pravopisu cěpa, drobi i mèrvi književnost, tako-se ovim načelom natrag vode i spajaju sva podnarěčja i razrěčja u jednu obću književnu rěku, koja što-je jača, bolje može napajati žedju za naukom. Pak etymologični način izgovaranja niti nije nepoznat u narodu, jer još i danas velik dio naroda govori: listje, grozdje, ljubko, rědko itd. Zašto dakle da-se zavèrže, što-je bolje, a prigèrli, što-je ne samo manje dobro nego i štetno?

Nu i ovaj etymologični) pravopis ima svoju zlu stranu, a to

1. da-je teže pisati po etymologiji, buduć da pisac vazda mora misliti, kako da piše, da-ga čitatelji lakše budu mogli razuměti;

dosledno u pravopisu uporaTako-bi n. p. po etymologiji

2. da-se ni ovo načelo nemore strogo viti, ako-se neće, dà bude mučnije razuměti. trebalo pisati kto, eto, (m. tko, što) (§. 56.), čtovati, počtovati (m. štov-, poštov-), kdě, někda, nikda (m. gdě, něgda, nigda), vasda (vazda), lahkši (od lahak, m. lakši), shvät (svät), uvědjbati (uvěžbati), itd.

Nebudući dakle nijedno od navedenih načelah pravopisa posvema shodno za sve rěči u jeziku, treba-mi da predložim evo tretje

Načelo o pravopisu.

Kako god-je svèrha govorenja, da slušatelju damo razuměti što mislimo tako-je svèrha pisanja, da to isto čitatelju damo razuměti. Tko dakle govori i piše onako, kako-ga slušatelji i čitatelji (t. j. kojim-je što izjaviti nakanio) najlakše razumiju, taj najbolje stiže svoju svèrhu. S toga postavljam

Pravilo:

Piši onako, kako-te najlakše mogu razu- §. 60. měti, ako ne svi, a ono barem većina onih, za koje pišeš. Dakle:

1. Dèrži se etymologije (§. 56.) donle, dok ona olakšava razumljenje: ljubko, rědko, gospodski, hèrvatski, iztok, grozdje, listje, itd.

2. Dèrži-se blagoglasja (§. 53.) ondě, gdě etymologija smeta razumljenje; to pako najviše biva u rěčih, kojih-je značenje iz česta svagdanjega običaja poznato bez svake misli na njihov izvor (da-li su, pa i odakle izvedene ili sastavljene): n. p. tko (m. k'to,) što (od ča-to ili č'to), štovati (čtov-), gda, svagda, něgda, nigda (k'da, ili kada, svak’da, něk’da, nik’da), vazda (vasda), věžbati (vědjbati), itd.

Poraba někojih slovah.

Slova i tj jednako-se izgovaraju, ali različno služe, §. 61. jer-se é piše:

1. u neopreděljenom načinu glagoljah na ći: peći, sěći, strići, itd.

2. na početku i koncu rěčih: ćúd, ćút, móć, nóć, péć, kràljić, Krâljević, itd.

3. u sadanjem vremenu glagolja hotěti: hoću, hoćeš, ili neću, nećeš, itd.

4. u pričestju tvornom sadanjega vremena: govoreći, dělajući, stojeći, itd.

5. u slovkah, koje-se obično sa št ili šć izgovaraju : šćùka (štuka), šćap (štap), plášć (plašt), šćav (štav), šćèta, (šteta), obći, obćina, (obšti, obština), išćem (ištem), itd.

6. u drugom stupnju pridavnikah na st: čest, čvèrst, gúst, tust: češći, itd.

7. u 2. stupnju od velik: veći.

8. Rěci: kuća, dáća, nédaća, zadaća, dòmāći, pis ći, spavaći, voće, vieće, itd.

U ostalih slučajih piše-se običnije tj: bràtja, plátja, plâtjati, vrätjati, itd.

§. 62.

§. 63.

§. 64.

dj i gj glase jednako: ali gj piše-se samo u tudjih rěčih, u kojih-je izvorno g: Gjuragj ne Djuradj od Georgius, Magjar od Magyar, premda-se često i ove rěči pišu bez gj, i to ili sa dj: Madjar, ili kadšto samo sa j: Juraj). — U svakom drugom slučaju samo dj: mèdja, gradjanin itd.

1. Ima slòvakah, koje-se u raznih hèrvatskih narěčjih na razan način izgovaraju, i to kao: e, i, ie, je: dête dèteta, vrême vremena, video; dite diteta, vrime vrimena, vidio; diète djèteta, vrième vrjèmena, vìdio.

Pazi. Odatle imena narěčjah: ekavsko, ikavsko, iekavsko.

2. Prastara slovenska pisma (u glagoljici i ćirilici) imaju sve ove slovke jednim slovom pisane: pak i mi dèržeći-se (s obzirom na §. 59) ù tom, koliko hercegovačko narěčje dopušta, historičnoga temelja, pišemo iste slovke sa ě, kada god se one u iekavskom dvoglasno izgovaraju, bez razluke, da-li su duge ili kratke, n. p. děte, děteta; brěme brěmena, vrěme vremena (izgovori: diète djèteta, brjème brjemena, vrieme vrjèmena).

Ali kada za takvimi slovkami slědi koi glasnik ili j, onda se one u današnjem iekavskom izgovaraju kao i, pak se i pišu sa i, n. p. razumio (razuměla), volio (volěla), “dio (děo, děla), smîjati-se (smějati-se).

Pazi. Osim toga čuje-se kadšto medju iekavci, da-se ovakve slovke poslě slova r izgovaraju kao e, a to kad su kratke i jako težko naglašene, n. p. breme bremena, vremena, zrelo. S toga se često i piše ovako: ali je i ovdě b lje dèržati se obćega pravila, buduć da-se u Hercegovini još i danas ne redko izgovara: brjëme itd.

1. U hèrvatskom ima jedan samostalan glas, za koji neima slova u klassičnih jezicih, a jasno-se razlikuje od glasa svih inih glasnikah. U raznih krajih našega naroda može-se on ù mnogih rěčih, ter medju svakojakimi suglasnici čuti, a u nebitju shodna latinskoga glasnika znaju-ga gděšto pisati sa ('): jed'n, sed'm, og'nj, dob'r, hrab'r, nag'l, rěd'k, op'n'k, v'rt, p'rst, itd.

2. Ovaj glasnik věrojatno da-se-je něgda obćenito tako izgovarao u napomenutih i podobnih slovkah (u kojih-se sada većinom a izgovara), ali u sadanjem najobičnijem izgovoru sačuvao-se-je još samo u někojih rěčih pred r v'rst, p'rst itd. S toga tvèrde někoji učitelji, da-je u ovakvih slovkah glasnik r, ter da netreba u njih drugoga glasnika pisati. Ali uzimati r za glasnik, znači dopuštati, da ima glasnikah, koliko slovah; jer nijednoga neima suglasnika, koji-se nebi dao onako kao r s onim samostalnim glasom i sprěda i straga izgovoriti n. p. b', 'b, r', 'r, itd. Obě azbuke (§. 3.) imaju za ovaj glas osobita slova (glag. I; cir. ы, b.), od kojihbi-se jedno moralo pisati i u ovakvih slovkah pred r, n. р. пьрст (ne прыст, štо-je bugarski). Stoga

è piše-se pred r za onaj izvorno hèrvatski samostalni glas, koji neglasi kao nijedan latinski glasnik: pèrst, kèrst, vèrst, smèrt itd.

Oyaj, koliko-je moguće na historičnom i etymologičnom, a koliko treba na blagoglasnom temelju ustanovljen pravopis ima i sada još dvě mane, koje-se većma abecedi dati moraju (što premalo ima slovah) nego-li pravopisu; t. j. za ě i è, da-se na njih nijedan znak ni dužine ni naglaska nemože metnuti. Za ě-je već kazano (§. 34), kako-se može u potrěbi naglasak zabilěžiti, a

Za è valja upamtiti:

1. ako-je na ovakvoj slovci slab težki, piše-se u ovoj slovnici samo è: cèrno: ali

2. ako-je na njoj koji god od ostalih triuh naglasakah, može-se pisati takodjer samo naglasak, koji treba: cern, tvèrd, tvêrda;

3. ako ona slovka nije naglašena, piše-se opet è, ali izvan toga zabilěži-se i naglasak nà slovu, gdje jest: ùsmèrtiti, nàpèrstnjak.

Pazi. Izvan toga ima gděkoja rěč, u kojoj glasnik e pred r dèrži svoj pravi glas, pak-je, osobito u nepoznatoj rěči, pomučno znati, kako-se ima izgovoriti. Takva-je rek-bi tudja rěč perda (zastor), tako herceg i Hercegovina, a tako i naše kćêrca (kćêrka), pêrce, pérje, pérnica, pérnat. Ali za srěću-je vèrlo malo takvih rěčih, u koji-je e naglašeno.

Latinska i gèrčka historična imena, kao i druge rěči iz onih jezikah, koje još nisu obće primljene u narodu, dakle još nisu podomaćene, pišu-se na njihov izvorni način, (samo što-se svèršetak rěči radi lakšega sklanjanja po našem jeziku proměni): Apollon, Attij, Caesar, Caton, Demosthen, gràmmatika, Kyr, mathèmatika, Octavian, Quintilian itd.

Velika početna slova pišu se obćenito:

§. 65.

§. 66

1. Na početku govora; na početku versa u pěsmah; za §. 67. piknjom; za dvěma piknjama, ako tudje rěči slěde; za znakom upita i uzklika, ako-je njimi govor dovèršen.

2. Imena vlastita ljudih, varošah, gradovah, rěkah; gorah, zemaljah, itd.: Márko, Zrinjski, Zâgreb, Sâva, Klek, Dalmacija, itd.

Izvan toga-se obično pišu velikim slovom još 1) imena znanostih i mesecih; Slóvnica, Ráčunstvo, Sěčanj, Veljača; 2) imena častih i dostojanstvah onoga, komu-se pišu, a kadšto i zaimena, koja njega idu: Molim-Vas, dragi Gospodine, itd.

§. 68.

§. 69.

Znaci razlučavanja (signa interpunctionis) u hèrvatskom-su ona, koja u ostalih jezicih: zarěz comma (,), piknja i zarěz, media nota (;), dvě piknje, colon (:), piknja iliti točka, punctum (.), znak uzklika, signum exclamationis (!), znak upita signum interrogationis (?), znak skupnoga izgovora, (-), zatvor parenthesis ().

Pazi. Poraba njihova razložit-će-se ù skladnji.

Buduć da-se sve naslanjače, tako natražne (encliticae) kako i naprědnē (procliticae) sa svojimi samostalnimi rěčmi skupa izgovaraju kao jedna rěč, morale-bi-se radi lakšega čitanja skupa kao jedna rěč i pisati : ali da-se opet neotežča razumljenje, dobro-je, da-se pišu razstavljene, nego samo da-se enklitike barem u početnih školnih knjigah svežu znakom (-), a za proklitike, koje u izgovoru sâme sobom napèrvo k sledećoj rěči sèrnu, netreba nikakva veza, nego-je dosta, da-se barem ù slovnicah nà njih zabilěži naglasak, kada-ga imaju, a to da može spaziti učenik, kako-jih trěba izgovarati: n. p. vèlīm-ti za brata, dá pišeš po njèga; v. §. 51.

Pazi. Ipak-sam mislio, da-je dosta, ako se zabilěži naglasak na proklitici uvěk samo slabim težkim, bez razluke, da-li-je ondě jak ili slab težki.

§. 70.

§. 71.

II. Pregibanje rěčih.

Glava 5.

Glavno děljenje rěčih.

Rěči-su po značenju ili imena (nomina), ili glagolji (verba), ili čestice (particulae).

Ime-je ù obće dvovèrstno: 1. samostavno iliti samostavnik (nomen substantivum); 2. pridavno iliti pridavnik (nomen adjectivum).

Ovamo spada još 1. brojno ime iliti brojnik (nomen numerale); i 2. zaime (pronomen); koje-se oboje děli (kao i druga imena) na samostavno i pridavno.

Glava 6.

O samostavnom imenu.

Samostavnik-je rěč, kojom-se naznačuje osoba ili stvar, ili pako onakov čin ili onakva kakvoća, koja-se bez