1. Prost dvoglasnik imamo u abecedi samo jedan: „ě“ koji-se ù dugih slovkah izgovara kao jednoslovčano ie, a u kratkih kao je: vrěme, děte (= vrieme, diete); ďělo, město (= djelo, mjesto). §. 65.

slovke.

Pazi. Kad-je dug ovaj dvoglasnik, služi često u pěsmah i kao dvě

2. Složeni-su dvoglasnici: ao, eo, io, oo, uo, čo ili lěpše io (t.j. kad-se I na kraju slovke pretvori na o), koji-se u pěsmah mogu i razlučiti nà dvě slovke.

Kada-se god u sklonitbi, sprezi i izvodjenju, a kadšto i ù slaganju rěčih sastanu po dva glasnika, osim gori (§. 7, 2) navedena slučaja, onda

1. ili se oba stope u jednu i dugu slovku; n. p. aa u ā: znāh, jāti, māti, m. znaah, jahati, jàati, màhati, màati. eu u ū: orū, pišu, m. oreu, oreju. oa u a: svāk, stāti, pās, bāti-se (čak.), m, tvā (čak.) m. svojak, svoak; stojati, pojas, bojati-se, moja, tvoja. oe u o: mōga, tvōga, svōga, m. mojega, moega, tvojega, svojega. oo u ō: gritom, m. grootom, grōhotom.

ai u āj nājti, z jti, m. naiti, zaiti.

ei uēj iliēnējmam ili nemam, m. neimam.

ča u ia, a ovo u ja: vidjah, od viděah = vidiah.

eo u ē: nēću, m. neòću il nehòću.

ia ujā: plâtjāh, učāh, m. platiah, učiah.

ji u i prīti, pridem, ilinje, ilīnjski, m. priiti, priidem itd. oi u ōj: dōjti, pōjti, m. doiti, poiti (doći, pōći).

ua u ia, a ovo u jā: tonjāh, m. tonuah ili toniah.

ui u ūj: ūjti, ūjdem, (ući, ūdjem), m. uiti. Vidi §§. 21. 164.

2. Ili ako razumivost nedopušta da-se stope, pa moraju ostati dvě slovke, umetne-se meda-nje j ili v, da-se jasnije razluče, te da-se zloglasno zěvanje (hiatus) ukloni; n. pr. aa: aja, ava; dajati, dāvati, m. daati.

ae: aje; dajem, m. daem.

au: aju; znaju. m. znau.

ĕa: ěva ili ija; lěvati, lijati, m. lěati.

ĕu: iju; razumiju, m, razuměu.

ia: ija; bijah, m. biah.

ie: ije; pijem, piješ, pije.

ue: uje ili uve; čujem, čuješ, itd. čuven.

§. 8.

§. 9.

§.10.

Pazi. Ima slučajah, gdě-se (ponajviše u slaganju rěčih) sastanu po dva glasnika, pak ostaju i nestopljeni i bez umetnuta j ili v; n. pr. ae: jedanaest, dvanaest (premda-se čuje i jedànēst, dvànēst, itd. i jedanajst, dvanajst).

ai: zaigrati.

ao: naoblačiti-se, naopako, praotac itd.

au: saučenik, nauk, jauk, pauk, paun.
eo: preohol, preoštar, neosětiti.

eu: neuk, prèuzak.

io: buljiok.

oi: poigrati.

00: cèrnook, poočim, pootimati.
ou poumrěti, proučiti.

uo: poluotok, suočiti.

Izgovaraju-se suglasnici :

1. nezabilěženi kao u latinskom osim

c, koje-se uvěk jednako izgovara kao němačko z; samo u imenih starih Rimljanah pred a, o, u, i pred suglasnikom na rimski način kao k: Cáj, Còrnelij, Octavian, Claudij, Crass;

g uvěk tvèrdo kao u latinskom pred a, o, u;

h izgovara-se u dobrom jeziku uvěk jasno (premda-ga u někojih krajih slabo ili ništa neizgovaraju).

j služi ne samo kao pravi suglasnik, n. pr. ja, jedan, moj, tvoj, itd., nego i kao znak pomekšavanja drugih suglasnikah, n. pr. grádja, plátja, ljûbav, králj, kònj;

s izgovara-se uvěk oštro kao gèrčko σ, a němačko ß;

z, kao němačko s u rěči lesen.

2. Zabilěženi suglasnici znače glase, kojih neima u

latinskom, a izgovaraju-se ovako:

è kao němačko tsch, a talijansko e pred e, i;

é kao tj ćud, moć, noć.

š kao němačko fch, a tal. se pred e, i.

ž kao francezko j: žaba, žèna, žìca, žút.
Děle-se suglasnici :

I. po orudju izgovaranja na
ústnē (labiales): b, p, m, v. f;

zúbne (dentales) d, t; c, z, S;

jezičně (linguales): I, n, r; č, ć, j, š, ž;

gèrlene (gutturales): g, h, k.

II. po naravi njihovoj :

1) na slitne ili tekuće (liquidae): I, m, n, r;

Pazi. Ovi-se suglasnici zato tako nazivlju, što-se sa svakim drugim suglasnikom lahko dadu pred glasnikom skupa izgovoriti, i kao sliti u jednu slovku (syllabu), n. p. blág, kmet, dno, krov. 2) na něme (mutae), što-su svi ostali. — Izmedju němih-se někoji zovu takodjer zviždeći, a to zubni: c, s, z; jezični: č. š, ž.

Još drugačije-se děle po naravi 1. na meke: č, ć, j, š, ǹ; i 2. na tvèrde, što-su svi ostali.

2. jaki: p, t, k, f, s, š, h, c, č, ć.

j-je samo od sebe mehkan suglasnik, ter kao takav neide ni medju slabe ni medju jake něme suglasnike.

Pazi. Tri slova medju jakimi němimi (c. č. ć) jesu něka vèrsta suglasnih dvoglasnikah, t. j. svakoga onoga slova glas-je nastao iz dvajuh suglasnikah, i to cts ili ds; č tš ili dš; é = §§. 15 i 16: 4, 5.

tj ili gt ili kt.

§. 11.

Tvèrdi suglasnici mogu-se pomekšati, i to svaki na je- §.12. dan od ovih triuh načinah.

1. pretvaranjem ù drugo slovo, i to gèrleni i tvèrdi zviždeći:

k i c u č: mìčem, ötče, slěpački; jùnače, jùnački, skáčem (mìcati, òtac, slěpac, jùnak, skâkati);

his u š: duše, púšem, píšem (duh, pûhati, pîsati);

giz u ž: bože, strúžem, drùžtvo; knéže, véžem, knežtvo (od: bóg, strûgati, drúg; knéz, vêzati).

2. sa j, i to: d, t, 1, n na: dj, tj (ć), lj, nj, kao: ròdjen, plátjen, páljen, gồnjen (od: ròditi, plâtiti, pâliti, gòniti).

3. sa lj, i to svi ustni: b, p, v (f), m, na; blj, plj, vlj, (flj), mlj: zarobljen, utopljen, pozdravljen, zadimljen (od: zaròbiti, utòpiti, pòzdraviti, zàdimiti, a tako i trèfljen od něm. trèfiti).

Pazi. U imenih (t. j. u samostavnih i pridavnih rěčih) mogu-se ustni suglasnici i samim j pomekšati: grobje i groblje, kopje i koplje, zdravje i zdravlje, kèrvju i kèrvlju; kravji (vlji), volovji (vlji).

§. 13.

Pretvaranje gèrlenih (k, h, g) u tvèrde zviždeće (c, s, z), a mekšanje ovih i onih (§. 12, 1) u mehke zviždeće (č, š, ž) biva u slědećih slučajih:

§. 14.

8, 15.

Pazi.

Iznimke od ovoga pregleda pokazat-će-se na svojih městih, u koliko-jih ima.

Ostali tvèrdi suglasnici (osim gèrlenih i zviždećih, §. 12, 2-3) mekšaju-se ù obće, kada (u sklonitbi, sprezi ili izvodjenju) za njimi dojde j, koje-se onda obično s njimi stopi; samo r-se nikada nemekša, a tako ni drugi suglasnici, kojisu jednom mehki (j, č, ć, š, ž), premda mogu za sobom imati j, kad ono k sledećoj pripada slovci: nájjači, bòž-ji, miš-ji, màč-ji, nồć-ju (ili noću), Pòdgorjē, Zâgorjē.

Glas é nastaje iz dvajuh suglasnikah stopljenih u jedan glas, i to

2. iz gt, kt: strići, leći, město, strigti, legti, jer-je u korenu g, kako-se vidi iz 3. osobe vbr. (oni) strigu, legu; i iz prošloga vrěmena: strigao-sam, legao-sam; pak peći, sěći, tući, m. pek-ti, sěk-ti, tuk-ti, jer-je u korenu k: (oni) peku, sěku, tuku; pekao-sam, sěkao, tukao.

Pazi. Malo-je pravih hèrvatskih rěčih, koje već ù korenu imaju ć, (kao: ćud, ćut, moć, noć, peć itd.), a njihovo razglabanje ni nespada u ovn knjižicu.

Često-se suglasnici drugačije izgovaraju u rěčih nego-li §. 16. kad sami stoje, t. j. ili slabije ili jače neg-jim-je pravo značenje. Preglašivanje ovo biva zato, da-se one rěči tim lakše izgovarati mogu. Tako:

1. slabi-se suglasnici (§. 11), kada pred jakimi stoje, lakše jako izgovaraju: ljubko, gladko, slovka, zdravko, grizti, težko, itd. (kao: ljupko, glatko, slofka, zdrafko, gristi, teško); a kadšto opet ovi jaki: t, k, s, š, slabo, kad pred slabimi stoje: svatba, rek-bi, svakda, k bogu, s bogom, zadušbina itd. (kao: svadba, reg-bi, svagda, g bogu, z bogom, zadužbina);

2. n pred ustnim suglasnikom izgovara-se lakše kao m: shranba, začinba, obranba, on-bo; a opet m pred neustnimi kao n: plamtati i plamtěti, humka, slamka plantati, hunka, slanka);

3. s i z, kada stoje pred pomekšanimi: lj, nj, dj, č, ć, ili tj, često-se u izgovoru pomekšuju na ś i ž, kao: grozdje, listje, pasče (groždje, lištje, pašće);

4. ts i ds izgovara-se obično kao c: bratski, hèrvatski, gospodski (bracki, hèrvacki, gospocki);

5. tš i dš izgovara-se kao è, a ovo opet pred kit kao š: podšav (= počav), podšiti, podšivati (= počiti, počivati), kadšto, radšta (= kačto, račta ili kašto, rašta) §. 53, i slědd.

Glava 2.

O děljenju rěčih i količini slovakah.

A. Děljenje rěčih na slovke.

Slovka iliti slog (syllaba) jest glasnik ili dvoglasnik, §. 17. sám ili sa više suglasnikah, koji-se mogu s njim na jednom izgovoriti, i-ma-ti, vi-dio, raz-met-nik.