§. 88.

§. 89.

§. 90.

Iz ovoga-se pregleda vidi, da

1. Samostavnici mužki (koji-se nesvèršuju na a) i srědnji sklanjaju-se na jedan i obći način; ženski pako (i mužki na a) na ostala dva načina,

2. Srědnji samostavnici imaju ù svakom broju pò tri padeža jednaka, t. j. 1. 4. i 5., koji-se u višebròju svèršuju na a; a ženski imaju ista tri padeža u višebròju jednaka na e. 3. Mehkoga svèršetka rěči imaju u 5. pad. jdbr. svèršetak u (tvèrda e), u 7. padežu jednobroja i 3. višebroja em (tvèrda om);

4. U dvobroju sačuvalo-se-je malo padežah, pak što manjka, naknadjuje-se višebròjem.

Pazi. Tako-su-se u mnogih krajih i od višebroja izgubili někoji padeži, kao 3. i 7., koji-se ondě naknadjuju dvobrojem (-ima, -ama); pak onda 6., za koji služi takodjer -ima, -ama, ili im, am, što nije u višebroju ni u dvobroju pravilna forma ovoga padeža; s česa-je bolje, da-se u pismu dèržiš pravilnih množtvenih oblikah.

I. Sklonitba samostavnikah.

Pèrve sklonitbe rěči-su mužkoga i srednjega spola.` Muž k e-se svèršuju 1) na suglasnik ili o=1: brat; 2) na glasnik, i to imena ljudih, na e ili o Vasoje, Marko, vojno.

Srědnje rěči svèršuju-se sve na e ili na o: pòlje, sèlo. Rěči na suglasnik děle-se po svèršetku na tvèrde i mehke. Mehke-su, koje-se svèršuju na: j, dj, lj, nj, è̟, é, ž, š, (§. 12.); a ostale-su tvèrde. Poslě mehkih nemože stati o nego e; n. pr. jèlenom, kraljem, poljem; brodovi, kraljevi; žúto, vruće, žútoga, vrúćega itd.

Po tom izgledu děle-se i one rěči, koje na kraju imaju glasnik (i mužke i srědnje), pa koje-se svèršuju na o, računaju-se k tvèrdim, a koje na e, k mehkim.

1. Jednoslovčane reči: pàs, sàn, šàv; i mnoge dvoslovčane i troslovčane na suglasnik, koje u poslědnjoj slovci imaju kratko a, izbacuju ovo a u ostalih padežih, osim 2. pad. vbr., gdě-se dugačko izgovara; n. p. òtac, òtca, òtcu, òtče, otcem, òtci, òtacah, òtcem itd.

Takve-se svèršuju na: ac, ak, ao (=al), alj, am, an, anj, ap, ar, as, at: lânac, mòmak, òrao (oral), kašalj, jâram, òvan, òganj, râsap, vjetar, òvas, läkat, hèrbat, itd.

Izvan někojih rěčih na an, koje neizbacuju onoga a: vàgan, šaran, Stojan, itd.

Někoje ovakve rěči, koje-se svèršuju na lac, lak ̧ kad izbace samoglasnik, pretvaraju na o: vlâdalac, pîsalac, pratilac, tàlac, žètelac, zâselak, itd.: vlâdaoca itd.; druge pako, ponajviše dvoslovčane, i one troslovčane, koje pred I već imaju o, radi lakše razumivosti zadèržavaju 1, n. p. tkalac (ili tkâlac), palac, tèlac, kòlac, tobòlac, vòlak, itd. tkàlca, pálca, itd.

2. U petom padežu jednobroja pred e pretvara-se c k u è, z ig u Ž, a h u Š: òtac, ôtče, jùnāk ji nàče, vìtěz, viteže, Bóg Bože, dúh duše.

§. 93.

§. 94.

Konjic i slâvic imaju 5. pad. kao kònjić i slavić (slavulj) na u: kònjicu, slàvicu. Od Francez ili Francuz govori-se u petom padežu oboje: že i zu: sìnak (sìnka) ima voc. sínko.

Rěči na ar, imaju u 5. pad. jednobroja u kao mehke: gospodaru, pàstîru, pìsāru, itd.; samo càr ima oboje: care i caru!

3. Rěči na c imaju 7. pad. jedbr. i 3. pad. vbr. na em, kao mehke: kòlcēm, òtcēm, strîcēm itd., osim zé c-om i mjesec-om. A i pút veli-se običnije: pûtēm (hodiți). 4. U višebròju pred samoglasnikom i měnja-se: k na c, g na z, a h na s, n. p.

1. junâci, bozi, düsi

5. jùnāci, bồzi, dùsi
6. jùnäcih, bòzih, dùsih

7. junâci, bồzi, dùsi.

5. Rěči srednjega spola, koje-se svèršuju na dugi glasnik (ō, ē), imaju po svih padežih dug svèršetak: bògatstvō, bogatstva, bogatstvū itd. kopjē, kopjā, kopjū itd.

Posebna pravila o I. sklonitbi.

1. Rěči mužkoga spola, koje što neživućega znače, imaju 4. pad. jednobroja kao pèrvi, a imena živućih bitjah kao drugi na a: vidim bród, jèlena.

To valja i za onaj slučaj, kad poznato ime živuće stvari, što neživućega znači (kao vúk, kökot, konj itd.), ili pako kada poznato koje ime neživuće stvari čověka znači (kao: bìč, člán, màč, gróm itd.), n. p. nàpēti vúk ili kökot (nà puški), iti ù sv. Petar (cèrkvu); pòsla Bog Atilu, biča svó ga, nà svět; izgûbili-smo jednoga člána (iz drûžtvā) itd.

Pazi 1. Kad-se pod imenom kojega čověka razuměvaju njegova književna děl, njegov rezan kip ili malana slika, izgovara-se tužiteljni kao da je ò njem samem govor; n. p. kupio-sam bana (sliku), čitam Kačića (knjigu). Pazi 2. Pčelac (čelac) služi kao živuće, a puk kao neživuće: duh u značenju božanske osobe kao živuće, a drugačije kao neživuće.

2. Někoje rěči mužkoga spola od jedne i od dvě slovke mogu nà dva načina imati više broj: pravilno i pro

duženo. Produžuju-se pako tvèrdoga svèršetka rěči na ovi, a mehkoga na evi (§. 88. 3), n. p. gòlūb, sòkol, vól, králj, nóž, miš imaju u višebroju 1. pad.: gòlubi.i golubovi, sokòli i sokolovi, vòli i vólovi, krâljii kraljevi, itd, i tako po svih padežih više broja.

Pazi 1. Značenje pravilnoga i produženoga plurala nije sasvim jednako; jer produženi plural izvorno znači osobu ili stvar od rědke veličine, dakle volovi znači što veliki voli«, orlovi veliki orli, kne zovi veliki knezi. A kòje-se rěči smiju produžiti, trěba da-se iz običaja naučiš. toga-ćeš dobro učiniti, da-se neslužiš produženim oblikom (ovi, evi), ako-ga još nisi u dobrom jeziku i u pravom značenju čuo ili čitao.

Pazi 2. U někojih krajih produžuje-se višebroj (sa ov. ev) samo u roditeljnom (bez novije tvorke ah) i to malone od svake mužke rěči; n. p. golubôv, kraljev, itd. dočim-se pravilni (neproduženi) starinski roditeljni (bez āḥ: gòlub, králj) ili nikad ili sasma rědko čuje To-je morda znak, da-su-se něgda sve ove rěči u svem višebroju směle produživati.

3. Rěči na in, kao: kèrstjanin, Bêčanin, Kárlovčanin, gràdjanin itd. odbacuju poslědnje n u višebròju: kèrstjani, Bêčani, Kárlovčani itd. Samo Turčin ima Túrci, 2. pad. Tùrakah, 3. pad. Túrkōm, itd.

4. Někoje rěči srednjega spola na e rastu u drugom i ostalih padežih za slovku en i et, koja-se pred padežní svèršetak umetne, i to

a) za en rastu: ime, vìme, brjème, plème, sjème,

sljème, tjème, vrième, ràme: ìmena, vìmena, itd. b) za et rastu imena živućih bitjah na e, kojim-se nezna naravni spol (§. 77.), n. p. čeljâde čeljàdeta, ž driebe ždrje beta, jagnje-ta, järe-ta, itd. Istim načinom někoje inojezične rěči neživućih stvarih: kanàpe, kanapeta, bùre (bačva) bùreta itd.; i k tomu rěč dèrvo (kad znači: stâblo, arbor, Baum), derveta, dèrvetu itd., a drugako-je pravilna (ako znači lignum, Holz).

c) Višebroj ovih rěčih (koje rastu na et) rědko-se čuje, nego-se město njega najobičnije uzima skupno ime za živuća bitja na ad (§. 77. p. 2.): čeljad, ždrje bad, itd. ili-se uzme višebroj od rěčih pìlić, tělić itd.: pìlići, tèlići, itd. Samo diè te ima djèca, ž.; a dèrvo (arbor): dèrvje ili dèrvlje.

5. Tri srednje na o rastu u vbr. na esa: čudo, nebo, tielo: čudesa, nebèsa, tělèsa.

§. 95.

6. oko i úho u pravom značenju neimaju višebroja, nego město njega služi dvobroj tretje sklonitbe: òči, ùši, ž. U prenesenom smislu (o mrěži, igli, itd) imaju pravilan višebroj: mrjèža ima velika ò ka, ìgle těsna ùh a.

7. Roditeljni višebroja načinja-se iz korena rěči (86), da-mu se produži glasnik poslědnje slovke, ako-je kratak, i doda tvorka āh: tako iz drugoga padeža: bröda, čàsa, jèlena, kònjā, pèrsta, kovâča, bude: bródāh, čásāh, jèlēnāh, konjah, pèrstäh, kraljah, kovâčāh.

Ako-se koren sam nemože lahko izgovoriti, kao: otclakt, (§. 94. 1), pak: sunc-e, sèdl-o, sukn-o, vèsl-o, itd., metne-se medju poslědnja dva suglasnika ā: ötācāh, lakâtāh sùnācāh, sèdālāh, sùkānāh, vèsālāh itd.

Pazi. Osim narěčje, grobje ili groblje, i rěčih na stvo: prijateljstvo, dostojanstvo, itd., koje ništa neumetju,

8. Slědeće rěči imaju roditeljni višebroja na ih: cèrvih, hvât-ih, ljûdih, mrâvih; a někoje-ga imaju pravilnije na ah nego na ih: měs ecah i mesecih. Tako: pèrst i pút: pet putah i putih.

9. Gospodin neima višebroja, nego skupno ime gospòda, ž. služi za višebroj; a i od brat i vlastelin čuje-se više skupno ime: brätja i vlastèla, nego-li višebr. bràti i vlasteli. Čòvěk ima vbr. ljúdi, 2. p. ljûdîh, 3. p. ljúdēm, 4. p. 1júde itd.

10. Sedmi padež vbr., kad stoji sam bez pridavnika i bez predloga, radi lakše razumivosti uzima na koncu m: perstim pisati, nôžim rezati, zûbim grizti.

11. Imena vlastita děce, koja u prijateljskom krugu služe i za odrasle ljude, a izlaze na a izlaze na o i na e (Anto, Ivo, Mato, Pajo, ili Ante, Frane, Ive, Mate) sklanjaju se u někojih krajih po I., a u drugih po II. sklonitbi. Toj-ćeš-se smetnji najlakše ukloniti, ako uzmeš ljudsko ozbiljno ime: Antun, Ivan, Matija, Pavao, itd.

O dvobròju 1. sklonit be.

U dvobroju ove sklonitbe nalazi-se 2. i 6. pad. još samo

od rěči bók: bòkuh.