osoba ili stvar ima veću vlastitost nego-li druga: slàvniji; tretji stupanj kaže, da koja osoba ili stvar, prispodobiv-ju sa više drugih, ima najveću vlastitost: nájslavniji.

Pazi. Tretji-je stupanj dvovèrstan: neovisan (absolutus), i prispodoban (comparationis). Neovisni tretji stupanj naznačuje, da koja osoba ili stvar ima vèrlo veliku vlastitost bez svake prispodobe, ter-se onda pridavniku sprěda priděne pre: preslavan, predobar, ili-se pako reče: vèrlo, veoma slavan itd. Nu ovdě-će biti o prispodobnom govor.

Drugi stupanj postaje iz pèrvoga tako, da-se čistomu korenu rěči (§. 115. 2) pravilno doda svèršetak ijī (îjā, ìjē), kao: : pùn, pùnijí, bògat bogatiji, glasòvit glasovitiji, slàb slàbiji, zdrav zdràviji, jednāk jednàčiji, ùbog ubòžiji itd.

Ali u mnogih-se komparativah izpušta sprědnji glasnik i od tvorke iji, pak ostaje samo jī, ter ako-je pred ovim svèršetkom tvèrd suglasnik, pomekša-se po §. 12., a ako mekan, može-se izpustiti j. Takvi-su:

1 jednoslovčani izlazeći na gèrlene suglasnike (§. 10), ili na d, t, ć, z, n. p. ják jàčjí (i jàčī), drág dražjī (i drầží), súh sušji (i suši), mlád mladji, žút žùtj, vrúć vrüċji (i vrući), bèrz beržji (bèrži);

Iznimi pröst pròstiji, sit sìtijī, svét svètijī, täšt tàštijī, tmåst tmàstijī, vjěšt vještijī, lähak ili läk läkšī (i làglji); a město dùžji veli-se i düljī. 2. svi dvoslovčani svèršujući-se na ak, ek, ok, koji u drugom stupnju ove svèršetke odbacuju: a ti-su: glầdak, slàdak, rìedak (i rièdak), žìdak, tànak, krátak (i krâtak), plítak (i plîtak), mèrzak, nìzak, ùzak, dálek, visok, žèstok i těžak; n. p. glädjī, rjèdjī, krätji, nižjī, (i nìžī), däljī, vìšji (i viši), žešći (žeštji), těžjī (i těží).

Pazi. I pridavnici: divlji, šúpalj, rídj, túdj imali-bi primiti jī, ali buduć da već imaju jedno j u korenu, netrěba-jim drugoga više, pa tako-jim-je dosta samo ī: divljī, šupljī, rïdjī, tüdji,

Někoji pridavnici uzimaju u drugom stupnju nà volju ili cělu tvorku ijī ili skratjenu jī, kao: bìel (bìo), cern, kàsan, làsan, priesan, tiesan, skúp, túp, krív, živ: bjèliji i bjelji, cèrniji i cernji, kasniji i kašnjī, làsniji i läšnji, prěsnijī i prèšnjī, tjèsniji i tjěšnji, skùpiji i skuplji, žìvijí i žìvljı. Samo debeo ima dèblji, a lep: ljepší.

Nepravilni su: dòbar bòlji, zào gori, velik vèći, mào mànji.

8.120.

§.121.

S.122.

Tretji stupanj postaje iz drugoga, ako-mu sprěda priděneš slovku nāj: nájmladji, nájljutji, nájplemenìtiji.

Drugi stupanj sklanja-se kao pèrvi mehkoga svèršetka opredeljena oblika (§. 118, 2).

O naglasku drugoga i tretjega stupnja.

1. Za drugi-je stupanj pravilna tvorka ijī, pred kojom svaki pridavnik izgubi i naglasak i dugu količinu (ako-ju ima), pak-se onda proklitično nasloni na tvorku (§§. 48, 49, 50); n. p. zdrầv zdràviji, gládan (ili glâdan) glàdniji, sìt sìtiji, bògat bogatiji, plemènit plemenitiji. §. 210, 2, i slěd.

Nu kada od tvorkē ijī izpade nosilac jakoga težkoga, t. j. sprědnji glasnik i, mora dojti jak težki na sám koren pridavnika, n. p. ják jäči, mlád mlädji, žùt žütji, itd. (město jačiji, mladiji, žùtiji).

2. U tretjem stupnju stoji oštri uvěk na predložnoj slovci náj, i ako-je rěč dùžā, služi-mu ù pomoć naglasak drugoga stupnja, n. p. nájzdraviji, nájgladniji, najplemenitijega. §. 29 pazi 2.

O manjkavih pridavnicih.

Manjkavi pridavnici (adjectiva defectiva) oni-su, kojim manjka po koji stupanj, i to ili pèrvi, ili drugi, ili drugi i tretji; tako

I. Pèrvoga stupnja neimaju: bliži, najbliži, od predloga blizu.

II. Drugoga neimaju: bližnji, dólnji, górnji, pèrvi, poslednji, skrajnji (ili skradnji), zadnji, n. p. najbližnji, najdolnji, najpèrvi itd.

III. Drugoga ni tretjega stupnja neimaju mnogi pridavnici a to-su u obće oni, u kojih-je ili nemoguća ili neobična prispodoba. Takvi-su

1. Koji znače čije-je što: Pètrov, Márkov, bratov, Nìkolin, sèstrin, brätski, zâgrebački, hèrvatski, itd.

2. Koji znače, iz česa (iz čega) ili odà šta-je što: dèrven, zemljen, zlátan, gvozden, staklen.

Pazi. Kad-se ovi pridavnici uzmu u prenesenom značenju, koje-se da prispodabljati, onda imaju sve stupnje; n, p. dèrven, kad znači neokretan, onda-se dobro veli: dèrvèniji, nájdėrvėniji (čověk). Tako: žělězan ili gvozden neskloniv; leden=stùden itd.

3. Koja već u sebi znače tretji neovisni stupanj (§. 119. pazi): prèdobar, prebògat, vèrlo múdar, veoma ùčen, vềle dòbar, svemògūći, svaznàjūćī, sväkojāk, òpāk.

4. Pričestja iliti dionici (participia) tvornoga oblika: znàjući, slědećī, govòrēći, pàli, òstālī, ùmèrlī, rèkšī, pročitavši.

5. Najposlě još ova: dèsnī, lěvī, ùnutarnjī, izvanjī ili vánjski, današnji, jučèranji, sàdanjī, lětnji, zímni ili zimski, svágdanji, itd. ovòlik, tòlik, onòlik, mnògi.

Pazi. Plures, plurimi homines, mehrere, die meisten Menschen, izražuje-se hèrvatski prislovom: više, najviše ili veće, najveće ljudih. Dapače i ù pèrvom stupnju-se običnije veli: mnogo ljudih nego mnogi ljudi (multi viele).

Tako-nam za rěči paucus, wenig, sasvim manjka pridavnik; mi i njega naknadjujemo prislovom, n. p. malo, manje, najmanje (ljudih pauci, pauciores, paucissimi, wenige, wenigere, die wenigsten.

Drugi i tretji stupanj može-se od svakoga pridav.§.123. nika i sa više rěčih izgovoriti, to jest opisati, pak to-se zove opisna prispodoba (comparatio periphrastica. Za drugi stupanj metne-se pred pridavnik: veće, vèéma, više, jače, manje; a za tretji najveće, najvećma, najviše, najjače, najmanje; n. p. većma, najvećéma mlád, město mlàdji, nájmladji. Ovakva-se opisna prispodoba mora onda upotrěbiti, kad hoćeš da prispodobiš kakvu vlastitost pridavnikom, od kojega-je neobičan drugi i tretji stupanj; n. p. najveć ma unutarnji; děte već ma majkino (nego-li drugo), itd.

Glava 9.

O brojnik u.

Na pridavnike spadaju većinom i brojnici iliti brojně rěči (numeralia). Brojnici-su mnogovèrstni: 1. glavni (cardinalia); 2. redni (ordinalia); 3. dělni (distributiva); 4. množni (multiplicativa); 5. kakvoće (qualitatis); 6. samostavnički (substantivalia); 7. prislovni (adverbialia); i 8. družtveni.

1. Glavni brojnici stoje na pitanje koliko? n. p. jedan, dva, pet, deset. Pèrva četiri-su pridavna, a ostala u někojih

8.124.

padežih samostavna, a u drugih pridavna. Sklonitba jednih i drugih dolě-će-se pokazati.

2. Redni brojnici stoje na pitanje; koji po redu? a svi-su pridavni od tri svèršetka: pèrv-i, -a, -o, drugi, a, o.

3. Dělni pokazuju, po koliko dolazi na svakikrat ili svaki dio po jèdan, pò dva, pò tri.

4. Množni pokazuju, koliko putah-je što uzeto, a svèršuju-se na-struk ili-g u b; jednòstruk ili jednògub, dvòstruk ili dvògub, tròstruk itd. — Lat. na-plex, a něm. na-fach.

5, Kakvoće (qualitatis) brojnici pokazuju, od koliko raznih vèrstah ili načinah-je što. Ovi-su dvoji: prosti i složeni. a) Prosti-su: jedin, -a, -o, dvoj, -a, -e, troj, četver, itd. Ovo-su u obće pridavnici: dvoja vrata, troje rukavice; ali-jim srednji spol počamši od dvoje služi i kao samostavnik: dvoje děce. b) Složeni s pridavnikom vèrstan: jednovèrstan, dvòvèrstan itd.

6. Samostavnički (substantivalia): dvojica, trojica, četvorica itd.

7. Prislovni (adverbialia) dvoji-su: a) koji odgovaraju na pitanje kòliko krat? ili koliko putah? n. p. jednom ili jedankrat, itd., b) koji odgovaraju na pitanje kada? i pokazuju red u vrěmenu; pèrvō, drügō, trètjē, itd.

8. Družtveni (societatis) odgovaraju na pitanje: kolikojih-je s tobom ili s njim? sám, a, o; samòdrug, a, o, itd.