Dvobroj 1. 4. kòja?

S.140.

8.141.

2. 6.

3. 7. kòjima?

kòjijuh? kojima?

kojima ?

Pazi 1. Upitnomu zaimenu doda-se kadšto čestica li, da-se ojači značenje pitanja: tko-li? što-li? koji-li? koja-li? koje-li ? čiji-li? čija-li ? čije-li ? Čiji sklanja-se kao koji, a čig o v? ima u jednobroju osim pèrvoga padeža dvovèrstnu sklonitbu: izvěstnu i neizvěstnu, kao sám. Pazi 2. Sa upitnimi zaimeni srodni-su i upitni pridavnici: kakov?

i kolik?

IV. Ob odnosnom zài menu.

Upitna zaimèna služe i kao odnosna (relativa). Takva-su I. prosta: 1) kòjī, kójā, kòjē; 2) što, za sva tri spola; 3) čijī, čijā, čijē; II. složena: 1) kòj göd, kòjā gòd, kòjē gòd, ili kojîgod, kojâgod, kojêgod; 2) čìjí gòd, čijā gòd, čijē gồd; 3) tkògod, štògod, ili tkó gòd, što god.

Pazi. I odnosna zaimena-su ili pridavna, ili samostavna. Pridavnomu koji dodaje-se kadšto naslanjača -no: koji-no, koja-no, koje-no, ili kojino, kojano, kojeno, štono. Koji i koji gōd sklanja-se kao upitno koji? a tko god kao upitno tko, što? samo da-se dodaje na kraju god, godi ili godir i to ili složeno u jednu rěč ili kao razlučena i samostalna rěč sa svojim naglaskom.

V. O neopredeljenom za imenu.

Neopredeljena zaimena (pronomina indefinita) pokazuju osobu ili stvar, koje govornik ili točno nezna ili neće da naznači. To-su sledeća:

Sva ova zaimena sklanjaju-se kao upitna tko? i koji? Dodatak drágo-ti, drag o-mu može stati uz svaki padež: a völja-te, völjaga, ili hö ćeš, hoćete stoji dobro samo uz 4. padež.

Glagolji (verba) zovu-se rěči, koje kažu, da koja osoba ili stvar (subject) něšto čini ili tèrpi, ili da-se u kakvu mirnu stanju nalazi, n. p. vidim; vidjen-sam; stojim, idem.

Děle-se glagolji nà više načinah, i to

1. Po obćem glagoljnom značenju:

a) na tvorne (activa), koji kažu, da tko što děla (rádí ili tvòri): vìdim, čìtam, škáćem;

b) na tèrpne (passiva), koji kažu, da tko što tèrpi, t. j. da na koji subject tudje činjenje prelazi: vidjen-sa m, pozivam-se; i

c)

na srednje (neutra), koji nepokazuju ni činjenje ni tèrp-
ljenje, nego samo mirno stanje koje osobe ili stvari:
jès am, stojim.

Pazi. U hèrvatskom jeziku neima cělokupih, t. j. iz jedne rěči sastojećih terpnih glagoljah (kakvi su latinski), nego-se opisuju t. j. sastavljaju iz više rěčih, i to ili iz tèrpnoga pričestja prošloga vremena (vidjen, čitan) i pomoćnoga glagolja (kao u němačkom i talijanskom): vidjen bivam ili jesa m; ili s povratnim zaimenom "se«: čita-se knjiga.

§.142.

§. 143.

2. Po naravi čina (dělē-se glagolji) na prelazne§.144. (transitiva) i neprelazne (intransitiva).

a) Prelazni-su oni koji znače onakvo činjenje iliti tvorenje, koje prelazi od tvoreće osobe (subjekta) na drugi koji predmet: vidīm knjigu, čitam list. Od svakoga prelaznoga glagolja može-se načiniti tèrpni: knjigase vidi ili vidjena-je; list-se čita ili čitan-je. Pazi. Tvèrdeći prelazni glagolji imaju predmet pravilno u accusativu, něčni pako u genitivu: imam knjigu, neimam knjige. b) Neprelazni znače ili miran stališ koje osobe ili stvari, kao: jès am, stòjīm, sjèdim; ili pako onakovo činjenje, koje ostaje u činećoj osobi (subjektu): lètīm,

8.145.

pàdām, skáčem, idem. Ovi mogu imati u tèrpnoj slici samo tretju osobu jednobroja ali ne osobno t. j. bez svakoga subjekta: ide-se, skače-se.

3. Po vèrsti čina (svèršena ili nesvèršena) děle·se na trajne i dovèršne iliti netrajne. §. 205.

a) Trajni i glagolji (verba durativa ili imperfectiva) u svakom vremenu pokazuju čin nèsvèršen, (t. j. koji ili još traje, ili-je trajao pa minuo nesvèršen, ili-će trajati pak ostati nèsvèršen); poznaju-se najlakše po tom, što-se samo njimi dá odgovoriti na pitanje: što činiš (radiš ili dělaš) sada?: píšēm, prodâjēm, skáčēm, odgòvārām, sēdīm, govòrīm.

b) Dòvèršni glagolji (verba perfectiva) oni-su, koji ù svakom vremenu pokazuju čin sasvim dovèršen (bez ikakve misli na njegovo trajanje). Ovimi-se dakle glagolji nikada nemože dobro odgovoriti na pitanje: što činiš ili radiš sàda? n. p. spîsati, spíšem, pròdati, pròdam, skồčim, odgovorim, sědem, rèčem, itd. S toga

Dovèršni glagolji nemogu imati prošloga nesvèršena vremena (praet. imperf.), a pravilno ni participija sadanjega

vremena.

Pazi 1. Hèrvatski-se dak le može malone svaki tudji glagolj nà

dva načina izreći, n. p.
cado, fallen, pästi, pàdati

clamo, schreien, krîknuti, kričati
do, geben, däti, dâvati

emo, kaufen, kûpiti, kupovati
flo, blasen, pôhnuti, pûhati

jacio, werfen, bâciti, bâcati

Odatle-se vidi, da u hèrvatskom

mitto, laffen, pùstiti, pûštati
morior, sterben, ùmrěti, ùmirati
pendo, zahlen, plâtiti, plâtjati
sedeo, fişen, sjesti, sedeti
sumo, nehmen, ùzēti, ùzimati
tollo, heben, dići, dizati itd.

mnogo više ima glagôljah nego-li

ù drugom kojem makar nájbogatijem jeziku.

Pazi 2. Trajni-se glagolji mogu dalje razděliti

a) na počinjajuće (inchoativa), koji znače čin u početku trajući, n. p. glühnem, tvěrdnem, möknem, mük nem, tonem, pòlazim, pòčinam, gladnim, žédnim.

b) na produžujuće (continuativa), koji znače prosto trajanje čina bez svake misli na početak ili konac, n. p. dâjem, kòpam, lèžim, pišem, sjedim, itd.

c) na svèršujuće (finitiva), koji pokazuju čin već blizu svėršetka trajući, n. p. sědam, prepisujēm, narèdjujēm, prèskāčēm, ràzlāžem, itd.

Nu buduć da ovi poslědnji glagolji često znače onakov svèršen (t. j. netrajan) čin, kojega samo ponavljanje iliti opetovanje traje, s toga-se zovu i opetujući (v. iterativa), n. p. tko syaki krat svèrši svoj posao, ò njēm-se veli, da „svèršuje“ ili „obavlja svoje posle (ne sada ovaj čas, neg obično).

d) za počestju ju će (frequentativa), koji znače, da koji dovèršen (n etrajan) čin često biva jedno zà drugim, n. p. böckati, gräktati, skäktati, skakûtati, itd. §. 209. pazi 3.

4. Po vanjskom obliku děle-se glagolji dvojako :§.146. a) na proste (simplicia), koji sastoje samo iz jedne (pèrvotne ili izvedène) rěči: dati, trêsti, pîsati; i na složene (composita), koji-su iz više rěčih sastavljeni: pròdati, potrêsti, napîsati. §. 213. 216. b) na pèrvotne (primitiva) i izvedène (derivata). Iz glagolja izvedeni zovu-se glagoljni (verbalia); a iz imena izvedeni imenni (nominalia).

Pèrvotni-su oni glagolji, kojim prosti infinitiv ima§.147. samo dvě slovke, ter sastoji iz svoga jednoslovčana korena i tvorke ti (t. j. da medju korenom i tvorkom ti neima nikakve slovke); n. p. da-ti, três-ti.

Ovi-su dvovèrstni :

1. Kojim-se infinitivni koren svèršuje na glasnik i to na a, e, è, i, u; znầ-ti, žèti, djèti, pìti, čùti, itd. 2. Kojim-se koren svèršuje na suglasnik; a ovi-su opet trovèrstni:

a) s infinitivom na -sti. U ovih-se pokazuje pravi koren u sadanjem vremenu indikativa, n. p. od: trêsti, grìsti (grìzti), prèsti, mèsti, zêbsti, tèpsti, veli-se u indik.: trêsem, grîzem, prêdem, mètem, zêbēm, tèpēm, dakle koren 1) s ili z, 2) d ili t (koji-se radi lakšega izgovora pretvaraju na s), 3) b ili p; izza ovih poslědnjih-se-je radi blagoglasja umetnulo s zèb-s-ti, tep-s-ti (město zêbti, tèpti. Samo râsti-je došlo od rastěti ili râst-ti, pak-se-je oboje t stopilo u jedno, dakle i ovdě koren rast. b) s infinitivom na ći; ovi imaju sadanji indikativ na žem ili čem (strìći strîžem, sjềći siečem), 3. osobu višebroja na gu ili ku (strigu, sièku), a sastavni participiji na gao ili kao (strigao, sjèkao), dakle koren na g i na k, strig, sěh, koje-se oboje stopi sa slědećim t u é (§. 15.).

§. 148.

8.149.

§.150.

Pazi. Glagolj ići (město iti i njegovi složeni doći, poći, naći, itd. nespadaju ovamo; v. §. 177. 4.

c) s infinitivom na rti; u ovih koren izlazi uvěk na r, tèr-ti: mèrti.

Izvedeni-su oni glagolji, koji u infinitivu medju korenom i tvorkom ti imaju umetnutu još jednu ili dvě slovke; a takvih-je umetakah 11 slědećih: a, ja, va, è, i, nu; ova, eva; âva, ěva, îva: zid-a-ti, vi-ja-ti, spa-va-ti, um-ě-ti, hod-i-ti, kap-nu-ti, kup-ova-ti, bič-eva-ti, razum-èva-ti, kaziva-ti, prepis-ava-ti; v. §§. 161. 204. i slěd.

Pazi. Dakle svaki glagolj, bio prost (dati, davati) ili složen (prodati prodavati), ili-je pèrvotan ili izveden; i obratno: svaki glagolj, bio pèrvotan (dati, prodati) ili izveden (davati, prodavati), ili-je prost ili složen.

Izvan toga-se někoji glagolji još zovu povratni (reflexiva), koji imaju zaime „se" uza-se: bòjim-se, plašim-se. Ovi-su dvovèrstni a) koji bez se ništa neznače: bojim-se, stidim-se, žurim-se, pak ovo-su nepravi povratni; b) koji sami sobom imaju prelazno značenje, pak ovo-su pravi povratni, jer-jim se povraća dělovanje na dělujuću osobu, n. p. pläšīm-se, t. j. da sebe plašim, a ne drugoga; tako: ljútim-se, serdim-se itd. Ovi poslednji mogu biti i uzajamni (reciproca), kad znače, da više osobah děluje jedna nà drugu, n. p. zli ljudi-se tuku (t. j. medju sobom ili jedan drugoga). K tomu-su još osobni (personalia), koji imaju sve tri osobe (ja, ti, on); neosobn ni (impersonalia), koji-se samo u 3. osobi jednobròja bez osobnoga subjekta izgovaraju: gèrmi, daždi (§. 175); pravilni (regularia), koji-se spréžu po obćem pravilu; nepravilni (irregularia), koji od obćega priměra sprege odstupljuju (§. 177.); manjkavi (defectiva), koji neimaju svih vremenah (§. 178.).

O Sprezi (de conjugatione).

1. Preinačivati glagolj po osobah, brojih, vremenih i načinih, veli-se sprezati (conjugare); a sav priměr takva sprezanja veli-se sprega (conjugatio).

2. Dvě-su slike (forme) sprege, tvorna i tèrpna. Od svakoga prelaznoga glagolja može-se načiniti tèrpni s podpunom spregom; a neprelazni sprežu-se samo po tvornoj, van što mogu samo 3. osobu jednobròja neosobno imati po tèrpnoj.