Spréžuć koji glagolj valja paziti nà troje: 1. na osobu§.151. ili stvar, o kojoj-se što kaže; 2. na nâčin, kojim-se što kaže; i 3. na vrěme, u koje-se metje ono, što-se kaže.

Osobe-su glagolja tri: pèrva, koja govori; drùgā, kojoj govòri; a trètjā, o kojoj govori (§. 136. pazka). Za sve tri osobe razlučuju-se dva broja: jednòbroj (singularis), ako-je samo jedna, i višèbroj (pluralis), ako-je više o sobah, koje govòre, ili kojim-se govori, ili o kojih-se govori.

Pazi. Starinski-se-je dvobroj u glagoljih hèrvatskih već sasvim izgubio, nego-mu-se još samo trag može opaziti u sastavljenih vremenih, n, p. dòšla-su dva (m. došli-su).

8.152.

Načinah sprezanja glagolja (modus) ima u širem smislu§ 153. šest: 1. pokazni (indicativus); 2. moćni ili takodjer odnosni (potentialis) 3. žéljni (optativus); 4. zapovědni (imperativus); 5. neoprèděljeni (infinitivus); i 6. prîčestje iliti dionik (participium). Ali u užem smislu ima samo četiri načina: pokazni, moćni, željnii zapovědni. Ova 4 načina zovu-se takodjer opredeljen glagolj (verbum finitum), buduć da naznačuju osobu, koja što čini ili tèrpi; ostala pako dva načina zovu-se ne opredeljen glagolj (v. infinitivum); jer-jim nije opredeljena osoba, s česa-se ni nemogu sprezati.

Pazi. U latinskom ima još vezni način conjunctiv; nu u hèrvatskom-ga neima, nego zanj služi: 1) indicativ sa shodnimi česticami; 2) potential, i to ili sám (u neovisnih izrekah), ili s česticami (u ovisnih); i 3) optativ.

Vremenah u hèrvatskoj sprezi ima sedam: 1. sådanje§.154. (tempus praesens); 2. pròšlō trájnō ili nesvèršenō (praeteritum imperfectum); 3. něgda prošlō t.j. bez obzira na sadašnjost (praeteritum historicum); 4. sàdanje (t. j. s obzirom na sadašnjost) pròšlo (praet. praesentis); 5. prèdprošlo (plusquam perfectum); 6. bùdūćē (futurum); i 7. bùduće prošlō (fut. exactum).

Pokazni način trájnoga glagolja ima svih sedam vrě-§.155. menah, i još k tomu oba buduća dvovèrstno, t. j. 1) izvěstno iliti tvèrdeć i 2) neizvěstno i nejamačno kažuć (u ovisnih izrekah), n. p. 1. izvěstno: bit-ću u školi; bit-ću bio u školi; 2. neizvěstno: kad budem, kad, budem bio u školi. Nu ostali načini imaju malo vrěme

nah, i to: moćni dva; željni stvari moguće jedno, a stvari nemoguće tri, ter pèrva dva dvovèrstno; zapovědni jedno; a pričestje dva; sadanje i prošlo. Ali prošlo vrěme ima tri pričestja: tèrpno jedno a dva tvorna. Jedno tvorno služi pravilno (osim u optativu) samo za načinjanje opisnih, t. j. sastavljenih vremenah, i zato-mu velim opisno pričestje (participium ad periphrasim).

Pazi 1. Od svih sedam vremenah indicativa samo-su tri cělokupa, t. j. iz jedne rěči sastojeća: s a d anje, prošlō trajno i něgda prošlo; a sva-se ostala opisuju sa više rěćih; u tèrpnoj pako sprezi nije ništa celokupa van jedino pričestje prošloga vremena; §. 143. pazka, i §. 174. Pazi 2. Izmedju trajnih glagoljah imaju historično prošlo vrěme svi pèrvotni i imenni; glagoljni trajni samo rědko, a ponavljajući nikada, i §. 206.

Pazi 3. U latinskom služi perfectum zà dva vrěmena, t. j. za praeteritum historicum i praet. praesentis. Nu razluka značenja ovih vrěmenah pokazat-će-se u skladnji.

Pregled osobnih svèršetakah cělokupih vrěmênah.

I. Pokazno sadanje (praesens).

§. 156.

Pazi. Glagolji na ēm imaju dug svèršetak obično samo u 1. osobi jednobroja i u 3. višebroja ēm, ū; ali-se u někojih krajih i ostale osobe dugo izgovaraju, kao: píšēš, -ē, -ēmo, -ēte; òrēš, -ē, -orêmo, ête, (m. píšeš, -e, -emo, -ete; òreš, -e, orèmo, -ète).

II. Prošlo trajno (imperfect).

1. osoba,

1)

2)

3)

4)

-: -ij,

-uj,

1.

2.

3.

-ajmo,

-ajte,

-imo,

-ite,

-ijmo,

-ijte,

-ujmo, -ujte,

Odatle-se vidi, da-se osobe u sprezi naznačuju poseb-§.157. nimi svèršetci glagolja, i to

1. u sadanjem vremenu ima 1. osoba u jednobroju svèršetak -m, druga š, tretja glasnik; u višebroju 1. osoba -mo, druga te, a tretja u; dakle izvorno tretja osoba vbr.: au, eū, iū. Iz aū postaše dvě slovke s umetnutim j: ajū; a eū, in, stopiše-se u jednu slovku, i to eũ na ū, a iū na ē.

.

Pazi. I sada još ima krajah, gdě-se u prostih narěčjih něgdašnje eū. iū, s umetnutim j jasno izgovara: orejū, pišeju, govorijū, veliju; a u někoji krajih pretvorilo-se-je iu kao što i eu na u: oni govorū, trážū (m. govorē, tražē): ali za pismen jezik valja samo pravilni oblík one osobe.

2. U prošlom trajnom. 1. osoba ima svèršetak -ah, druga i tretja -aše; u višebroju 1. -asmo, 2. -aste, 3. -ahu. §. 164.

Pazi. Množtveni svėršetci asmo, aste nastali-su iz ahmo, ahte; a u starijih hèrvatskih knjigah nalazi-se kadšto i -ahomo, ahote: biahomo, biahote, što-je već ostarělo.

U prošlom něgdašnjem ima u jedbr. 1. osoba h, 2. i 3. poslednji glasnik panja infinitivnoga (§. 161, 2); u višebroju 1. osoba -smo, 2. -ste, 3. -še. - Samo u pèrvotnih s korenom na suglasnik metje-se o medju koren i tvorku, kojese, kad-je na kraju rěči, uz pomekšanje gèrlenih suglasnikah pretvara na e (§. 13.).

4. Zapovědni način ima u jednobroju samo jednu formu, koja obično služi zà drugu, ali kadšto i zà tretju osobu; znak njézin-je konačno i, koje-se poslě glasnika pretvori na j; u višebroju doda-se k tomu za 1. osoba -mo, za 2. -te, a tretje neima.

Pazi. Manjkajuća osoba tretja jednoga i drugoga broja naknadjujese istom osobom indikativa s predloženom partikulom neka neka kòpā (on, a, o), neka kòpājū (òni, e, a).

Po gori stavljenom pregledu osobnih svèršetakah (§. 156)§.158. možeš (znajući §. 13.) svaki glagolj u svakom vremenu sprezati, kad imaš pèrvu osobu; samo-ti treba, da još o naglasku upamtiš ovo:

§.159.

Naglasak pèrve osobe jednobròja ostaje pravilno pò svih osobah neproměnjen na istoj slovci u jednom i drugom broju; izvan što u sadanjem vremenu indicativa onih glagoljah na en, koji na predposlědnjoj imaju zavinuti (^) ili slab težki (`), skaču oba ova naglaska u 1.i2. osobi višebroja na predposlědnju (i to u glagolju na em kao slab težki, a u glagolju na im kao zavinuti); n. p. pijem, pijèmo, pijète; vèlim, velîmo, velîte; klêčim klēčîmo, klēčîte *).

Pazi 1. Takve glagolje, u kojih skače naglasak s korena na predposlědnju slovku, možeš poznati iz čakavskoga naglaska, koji u tih rěčih po svih osobah stoji na poslědnjoj: pijêm, pijëš, pijë, pije mö, pijetề, pijû; velîm, veliš, velî, velimo, velite, velê; klēčîm, -îš, -î, klēčimo, klēčitë, klēčê, §. 51.

Pazi 2. Dám, dáš, dá ima u višebroju zavinuti: dâmo, dâte, dàdū i (dájū); sním, snîmo, snîte; spím: spîmo, spîte; a glagolji; smiem, ùměm, razuměm imaju 3. osobu višebroja: smijū, ùmijū, razùmijū. O accentu imperfecta, perfecta historičnoga i imperativa vidi §. 182. i 180.

Glava 12.

Sprega pomoćnih glagoljah:

Sadanje vreme glagolja hotěti, t. j. hòću, i sav glagolj bìti (jèsam), slúže za sastavljanje někojih vrěmênah svih ostalih glagoljah, pak-jim kao pomažu sprezati-se, ter-se zato pomoćni glagolji zovu (verba auxiliaria). Takov pomoćan glagolj-je kadšto ù tèrpnoj sprezi i bîvati, bívām: ali ovaj ima sasvim pravilnu spregu, a ona dva sprežu-se

ovako:

* Za věžbanje u sprezanju ovih vremenah (§. 156), a osobito sadanjega neka služe sledeći glagolji: čēkām, ràvnām, pítām; bijēm, bèrēm, píšem, strîžēm, sièćem; vidim, čìnīm, govorim, hválim, kričím, Imperf.: čekah, ravnah, pîtah; strigah, sjekah, vidjäh, činjah, govòrah, hvâljah, kričah. Prošlo negdašnje: čekah, ràvnah, pîtah, strigoh, sjekoh, vidih, čìnih, govorih, hválih, krîčah.

**) Jà-ću, tí-ćeš, ón-će, mí-ćemo, vì-ćete, òni-ćē; §. 46.

*) U někojih-se krajih govori: ne hòću, nèhoćeš, nèhoće, nèhoćemo, nehoćete, nehòće, město nêću itd. Tako-se gděšto čuje 3. osoba vbr. hotē i nètē.

**) Ja-sam, tí-si, on-je, (òna-je, òno-je), mi-smo, ví-ste, òni-su. Tako ; ako-sam, dà-sam, kad-sam, itd. Nu kada sila govora stoji u glagolju, veli se: ako jèsam, da jèsam, itd.