1. Svak infinitiv izlazi (javno ili skrovno §. 147. b) na slovku ti, koja, buduć da upravo tvori infinitiv, zove-se tvorka njegova. Odbaciv-mu tvorku imaš panj infinitiva, koji u izvedenih sastoji iz korena i ùmetka (§. 148.): zid-a, spa-va, um-ě, kralj-eva itd.; a u pèrvotnih-je koren i panj infinitiva sve jedno.

2. Svi glagolji, što-jih ima, děle-se po panju infinitiva na dvoje: a) kojim-se panj svèršuje na glasnik tako, da-jim pred tvorkom ti stoji jedan od ovih pet glasnikah: a, e, ě, i, u. Ovakvih ima pèrvotnih i izvedènih, izvan onih na e-ti, koji-su samo pèrvotni; b) kojim-se panj svèršuje na suglasnik (§. 147, 2) a ovi-su svi pèrvotni*).

Iz sadanjega indicativa izvodi-se zapovědni na-§.162. čin, i glagoljni prislov s pričestjem s pričestjem sadanjega

vremena.

1. Zapovědni-se izvodi iz pèrve osobe tako, da-se
am pretvori na aj: dáj, kòpāj.

em, im nai: trêsi, pîši, dâji, màži, skâči, strîzi, pèci, govòri.
ijem, ujem na ij, uj: píj, čúj, kúj, kùpūj.

Pazi Glagolji: bòjim-se i stòjim imaju imperativ: bòj-se i stój (neboj-se! nèstōj!)

2. Glagoljni prislov sadanjega vremena (adverbium participii, vel gerundivum, v. transgressivum praesentis) i to iz tretje osobe višebroja, koja izlazi na ajū, ū, ē, da-se k ovomu svèršetku još doda é, ili ći: kòpajū-ć ili kopàju-ći. Tako pišuć(i), strîguć(i), tèkūć(i), govòrēć(i).

Iz ovoga-se prislova načinja pričestje sadanjega vremena (participium praesentis), da-se k slovu é doda i, ́ā, ē, kopajūćī, -ćā, -ćē; pîšūći, -ćā, -ćē; strîgūćī, -ćā, -ćē, itd.

*) Mnogi grammatici poslě Dobrovskoga děle glagolje po infinitivu na 6 razredah (classes). Na I. razred metju sve pèrvotne (§. 147); a izvedene děle na ostalih 5 razredah polag umetakah, koje primaju, tako da na II. razred metju glagolje s umetkom nu; na III. s umetkom ě; na IV. s umetkom i; na V. s umetci: a, ja, va; na VI. s umetci: ava, ova, eva, ěva, iva. Umetci-jim-se zovu characteristike, t. j. značajne slovke iliti bilězi, po kojih-se poznaje razred. Ovo děljenje valja ponajviše zato, što se njim barem poně što kratje mogu imenovati ili napominjati po infinitivu različni glagolji, a naime oni od 2. 3. i 4. razreda, koji samo po jednu imaju characteristiku: ali u 1. 5. i 6. razredu ni ù tom nepòmaže ništa, nego-se mora reći: glagolji I. razreda na ati ili eti itd., što nije kratje, nego kad-se reče: glagolji pèrvotni na ati itd.

8.163.

S.164.

Pazi 1. Hoću ima za 3. osobu višebr. osim hoće još i ostarělo hòtē, pak-se samo iz poslědnjega iz vodi ovaj prislov i participij: hòtēć(i), n e h ở tē d(i).

Pazi 2. Ovakov prislov i pričestje sadanjega vrěmena imaju svi trajni glagolji: a od netrajnih-se glagoljah redje čuju, što-je rědko potreba takovu misao izreći, nu sàsvim-su obični: rèkući bù dūć.

Pazi 3. Ovaj prislov imahu něgda mnogi glagolji i na e, ali danas-je u običaju još samo: glede, grede (greduć) i nehote.

Iz neopredeljena načina izvodi-se 5 oblikah: 1. prošlo trajno (imperfectum); 2. prošlo něgdanje (perfect. historicum); 3. pričestje opisno (participium ad periphrasim); 4. pričestje pravo prošloga vremena (partic. praeteriti); 5. pričestje tèrpno (passivum) prošloga vremena.

I. Imperfectum.

Pravilna tvorka ovoga vremena za sve vèrste trajnoga glagolja jest ah, koje-se priděva k panju infinitiva na město tvorke ti; n. p. trêsti trêsah, jesti jềdah, mòći mògah; tako: pasah, nèsah, lězah, grèbah, strigah, žègāh itd.

Nu kada-se panj infinitiva svèršuje glasnikom (§. 161,2), ovaj se uvěk stopi sa ah u jednu i dugu slovku, samo ako-se to može učiniti, da-se nepokvari korenna slovka. To stapanje biva.

a) u svih (pèrvotnih i izvedenih) glagoljih na ati, gdě-se aa stopi u ; n. p. brà-ti, brà-ah-bráh; tako: zna-ah znáh, pîsa-ah pîsah, kupòvah itd.

b) u izvedenih na iti, gdě-se iah stopi na jāh (s pomekšanjem predidućega suglasnika, §. 12.); a tako i u onih na ěti, nuti, od kojih-se najprije pretvori è (§. 7, 2.) i u na i, pak-se ovo (s istom pòslědicom) slije u jāh; n. p. ljûbiti (ljûbi-ah) ljûb-ljāh, vìděti (viděah, vidiah) vidjah, tònuti (tonuah, toniah) tồnjāh.

Osim ù měti, razuměti: ùmijah, razùmijah (město pravilnoga: ùmljāh, razùmljāh).

U pèrvotnih pako na iti, ěti, uti (da-se nepokvari koren) ostaje ia, ča, ua razdeljeno nà dvě slovke, pak da-se jasnije razluče, umetne-se j (rědko v, §. 8. 2): biti bi-j-ah, směti smi-j-ah (smě-j-ah), čuti čů-j-ah.

Samo plěti plěviah ī plěvah (kao da je od plěviti, město plěvah). Pazi 1. Pèrvotnih glagoljah s korenom na suglasnik (147) razměrno nije mnogo *). S toga-se rědje čuje od njih imperfect, pak-se lahko

*) U svem jeziku okolo 30 trajnih.

zaboravi, kakov-je, ter zato-se nije mogao jednoliko učvèrstiti u pravilnoj tvorci ab, nego-se měša sa često služećim imperfectom (pèrvotnih i izvedenih) glagoljah na -iti, ěti, pak-se dostakrat i pèrvotnih glagoljah imperfect i čuje i čita na -iah ili jāh: tresiab i trešāh, griziah i grižāh, grebiah i grebljāh; žeziah i žežah (od žeći), kao da-je od: tresiti, griziti, grebiti itd. Takvi kolebajući-se glagolji jesu: bòsti, krästi, presti; mêsti, mèsti, plèsti; trêsti, gristi, måsti, vèsti; dûbsti, skûbsti, zêbsti, cèrpsti, tèpsti.

Nu od kojega glagolja ovo vrěme češtje služi, ono-je uvěk pravilno, n. p. mògah i strigah (od mòći, strići). S toga-je u obće bolje dèržati-se pravilne tvorke -ah; premda-je od glagoljah pèći, sjeći, tèći, tû é i, vući jako već pošlo u običaj samo nepravilno -ciah ili čah: pèciah i pèčah, itd. město pravilnoga: pèkah, sjë kah, tèkah, tûkah, vûkah, koje-se ipak nesmě osûditi. Râsti (§. 147. a) ima imperfect râ stah (i rastiah).

Pazi 2. Trajni glagolji na -eti samo-su kléti i žěti, a ovi imaju imperfect nepravilno iz indicativa kûnem i žanjem (ili žnjém): kànija bi žanjāh ili žnjāh).

II. Perfectum historicum.

Tvorka ovoga vremena jest slovo h, koje-se doda k panju infinitiva na město tvorke -ti, (i ako-se panj svèršuje na dug glasnik, ovaj postaje kratak) n. p. znä-h, pròda-h, vìdih, ùmrěh, ljûbih, čuh, pòčeh, tònuh, ùzeh, itd. od pòčēti, ùmrieti, tồnūti, úzēti. (§. 156. III. 1).

U slučaju, gdě-bi ovo h za suglasnikom stati imalo (147), umetne-se radi lakšega izgovora o: três-o-h, grìzoh, krädoh, zeboh, tèpoh; digoh, sjekoh, râstoh, ùmroh, sàtroh (§. 156 III. 2; 157, 3).

Pazi. Někoji glagolji imaju oba ova prošla vremena dvojako, t. j. uz pravilan oblik još jedan nepravilan, kao

a) za imperfect: imah, i imâdiah, znáh i znâdiah.

b) za perfect historični: däh i dädoh, ìmah, ìmadoh, znäh znådoh.

Tako sledeći s infinitivom nuti sa svojimi složenimi: ginuh i gïboh, greznuh i grëzoh, kinuh i kidoh, kisnuh i kisoh, krênuh i krětoh, uzkèrsnuh i uzkèrsoh, mërznuh i mërzoh, pûznuh i puzoh, -têgnuh i -tegoh, tisnuh i tiskoh. K tomu složeni glagolji od krästi, pàsti: (po- ù-krasti; do-, na- pro-, za-pasti) imaju osim pravilnoga -doh i skratjeno: ùkrah, dò pah

A o pravilno dvovèrstnih vrěmenih někojih glagoljah, koji dva imaju oblika za infinitiv (nutì i ći), vidi 169.

III. Participium ad periphrasim.

§.165.

Njegova-je tvorka za mužki spol o (1), za ženski la,§.166. a za srědnji lo; n. p. dà-o, dâ-la, dá-lo, pîsa-o, -la, -lo: kupòva-o, poče-o, vìdi-o, govorio, čuo itd.

S.167.

Nu tvorka o stoji u mužkom spolu město 1; zato gdě-se god I nebi moglo izgovoriti na koncu (kao što-je za suglasnikom u glagoljih na -sti, -ći), ondě-se radi lakšega izgovora umetne a: trésal, dakle tré sa o, trêsla, slo; grebac, grè bla, blo, diga o, pek a o, itd.

Samo ako panj infinitiva izlazi na d, t, ovi-se suglasnici izpuste: krasti (koren i panj krad), pričestje krào, -lo; mèsti (met), mèo, mèla, -lo; jěsti: jio, jěla, -lo; sěsti: sio, sěla, -lo, itd.

Od térti, ùmèrti: tró, tèrla, -rlo, ùmro, umêrla, o: a od iti (ići): išao, išla, o.

Pazi 1. Mužki spol ovoga pričestja nalazi-se kadšto skratjen iz ao na ō: trẻsao, pîsō.

Pazi 2. Někoji, ponajviše neprelazni glagolji na nuti (a osobito kad-su složeni) imaju ovo pričestje dvovèrstno, t. j. jedno pravilno iz infinitiva na -nuo, a drugo nepravilno na ao (ili o), koje-se korenu priděva; n. p. čeznuti, čeznuo i čezao. Tako: gäsnūti, greznūti, güsnūti, kisnūti, krütnūti, mèrknuti, mèrznūti, müknūti, pèrhnuti, sàhnuti, têgnuti, tisnuti (tìskao, tisla, o), trunuti (truo), věhnuti; a pravilno dvovèrstne vidi u §. 169.

Pazi 3. Ima několiko neprelaznih glagoljah, od kojih ovo pričestje nesluži s a mo za opisivanje, nego još i kao pravo pričestje prošloga vremena, n. p. nàrastao čověk, obrasle stěne, ò pèrhle ustne, ostarěla majka, ozêbla rûka, pala Troja, pobûjala trava, posěděla kosa, po tá mněla slava, presàhla voda, sgüslo mleko, skrutla kèrv, ngàsla svěća, usàhla grana.

Dapače ima-jih gdě-što, s kojimi-se više ni nèmisli na glagolj, negose uzimaju kao prava pridavna imena; čil momak (ćiti, počiti, počinuti), düla smokva. Tako: gnjio, mèrzao, òstālī, pristal (čověk), smjeli, tio (od titi tustiti-se), trào, ùmèrli, ùveo ili ùvehao, vrio (vrěla voda), zrio (zrělo voće). Nu od sve ostale množine neprelaznih glagoljah služi ovo pričestje, kao god u prelaznih: samo za opisivanje vremenah u sprezi, i odatle-mu najpristalije ime: no pisno pričestje."

IV. Participium (verum) praeteriti activi.

Ovaj-se participij neposredno izvodi iz glagoljnoga adverbija prošloga vrěmena: zato-će-se najprije kazati, kako-se adverbij iz infinitiva izvodi. Dakle

A. Glagoljni prislov prošloga vremena (adverbium participii, v. transgressivum, v. gerundivum praeteriti) izvodi-se iz infinitiva ovako:

1. u glagoljih imajućih pred tvorkom infinitiva glasnik ilir (dakle u svih na -ati, -eti, -ěti, -iti, -uti, -nuti, -rti) na město ti priděni v ili vsi, n. p. dati: da-v ili da-v-ši, ù mèr-v(ši).

Tako pisa-v(ši), kupova-v(ši), kraljeva-v(ši), uzrěv(ši), čuv(ši), tonuv(ši), itd.

Pazi. Od prostih përvotnih s korenom na glasnik ili r nije u običaju prislov sa samim v (däv, klév, děv, bìv, čuv) nego samo od složenih: prodav, zaklev, nàděv, dò bi v, zá čuv.

2. U ostalih glagoljih s korenom na suglasnik (147, 2) ako-se koren svèršuje sa s ili z, doda-se av(ši), a kad koren izlazi na d, t, b, p, ili g, k, onda-se tvorka v pravije sasvim izpusti, pak-se doda ši, n. p. padši, metši, grebši, tepši, digši, rekši.

Pazi 1. Kad što-se i za gèrlenim slovom dodaje av(ši): mogav(ši), rekav(ši): ali za zubnimi (d, t) i ustnimi (b, p) trěba-se čuvati takva tvorenja na avši, dakle ne: propadavši, pometavši, greba v š i, itd. (jer-bi to bio prislov od glagoljah pròpadati, pomètati), nego: padši, itd. osim rasti, od kojega-je obično rastav(ši).

Pazi 2. Glagolji sastavljeni iz -četi, -jeti, (eti), i -peti, imaju ovaj prislov iz indicativa (počnem, napnem, otmem, uzmem) tako, da-se medju suglasnike ovoga korena umetne a poča n(ši), na pa n(ši), ota m (ši), u z a m(ši); ali u novijih pisacah nalazi-se i pravilan oblik: počevši, razpevši, otevši, uzevši. Tako imaju stari: dô š ad, na šad, pošad, m. dôš a v itd, §. 177., 4.

B. Od ovoga-se prislova načinja pravo pričestje tvorno prošloga vremena samo da-se obliku -ši město poslednjega (kratka) glasnika priděnu dugi, I, ā, ē, n. p. davšī, šā, šē, padšī, padšā, še, itd.

Pazi, Od někojih srednjih glagoljah, kojim opisni participij služi kao pravi (§. 166. pazka 3.), i kojim tèrpnoga oblika participij (§. 168. B. pazi 2.) služi kao tvorni, netreba ovoga participija, premda-mu imaju adverbij.

V. Participium passivum praeteriti izvodi-se pravilno iz§.168. prelaznih (144.) glagoljah za sva 3 spola, a iz neprelaznih samo za srědnji spol jednobroja, i to

A. iz panja na glasnik (§. 161., 2.).

Kada panj izlazi

na a (u pèrvotnih i izvedènih), doda-mu-se an, pak-se aa stopi u jednu i dugu slovku: dà-ti, dầan, dán, dâna, dâno; tako: brán, písan, pròdāvān itd.; kada izlazi

na e, nu, èr, priděni-mu slovo t na město tvorke ti, n. p. pòčē-ti: počēt, pòčēta, -ēto; klét, näpēt, òtēt, ùzēt, dignut, ganut, potèrt, sätèrt; kada

na i, è, u u pèrvotnih, najobičnija-je tvorka t: bit, a, o, prebit, a, o. Tako dobit, -krit, mít, pít, šít, vít, dět, lět (lít), òbut, izut, po-sut, dòniet (m. donesen). Ali někoji izvan toga mogu imati još tvorku en s umetnutim j ili v; bijen, dobìven, lěven, -kriven, mìven, šìven, vìjen, děven, čùven