§. 18.

§. 19.

$.20.

8.21.

Svaka rěč ima ili jednu ili više (dvě dò sedam) slovakah, pak ako-se kada dogodi, da-se višeslovčana rěč u pismu n. p. nà kraju redka) prekinuti mora, onda treba paziti, da-se razděli onako, kako-se lakše čita, t. j. da-se nerazkine nijedna slovka. S toga

Trěba znati, na koju slovku pripada koi suglasnik u rěči; a o tom-su sledeća pravila :

1. Suglasnik stojeći medju dvama glasnicima pripada k
sledećemu: go-vo-ri-ti.

2. Dva ili više suglasnikah u srědini rěči, ako-se lahko sa
sledećim glasnikom skupa izgovaraju, pripadaju k slě-
dećoj slovci: i-gra, me-tla, su-kno, je-zgra, pro-stran.
3. Ako se nedadu lahko skupa izgovoriti, uzme-se onaj
jedan ili dva, koji se mučno skupa izgovaraju, k pred-
idućoj, a ostali k slědećoj slovci: on-da, gèr-lo, tvèr-do,
sún-ce, pám-ti-ti, trôj-stvō, krâljev-stvō, část-nik.
4. Sastavljene rěči děle-se kako-su složene: raz-log, od-luka,
raz-um, o-drěti, nad-iti, ob-iti, od-rèći.

Izvan: o-běsiti, o-bratiti, o-blak, u-zeti (město: ob-(v)ěsiti,
ob-(v)ratiti, ob-(v)lak, uz-(j)eti).

B. Količina (quantitas) slovakah.

Glede na količinu (t. j. kratkost i dužinu) děle-se slovke na kratke i duge: nu kratkost i dužina-jim stoji u glasniku. Pravila-su o tom u obće kao u latinskom.

Pazi. Znak kratke slovke je a duge: dãn, brăt.

1. Kratak-je svaki glasnik, koji nije dug; te zato trěba kazati samo koji su dugi.

2. Pravi po naravi dug (natura longa) glasnik-je onaj, koji-se izgovara kao dva glasnika u jednoj slovci, n. p. aa, ee, ii, oo, uu, ie, (kao što-se-je gděšto i pisalo u starih naših knjigah). Današnji se dan ovakve duge slovke pišu jednim glasnikom, ali kad-je stalo, metne-se znak dužine nadanj, n. p. ā, ē, ī, ō, ū. Ovim-ćemo-se znakom i mi služiti u naznačivanju dužine bez naglaska, samo ne ù slova ě, koje-ćemo u primerih, kad-je dugo, pisati ie; ni ù drugih dvoglasnicih: aó, eo, io, oo, uo, (§. 7. 2), u kojih-je očevidna dužina.

Po naravi duge slovke nastale-su

1. Ponajviše stapanjem, t. j. svaka iz pò dva (ili pò tri), različite slovke čineća glasnika, koji-su-se s vremenom stopili u jednu i dugu slovku; n. p. ilinje, ilinjski, m. iliinje ili ilijinje, od Ilija. §. 8.

Pazi. Stapanje ovo dogodi-se rek-bi već u predknjiževno doba našega jezika; zato-se sada ponajviše ni nezna, iz kojih-je glasnikah nastala koja duga slovka. Dapače i isto dvoglasno ě (ie), koje-se još i sada gděšto na dvě slovke razdeljeno izgovara, bijaše već u X. stoletju stopljeno u jednu slovku, kad-je već u najstarijih glagoljskih i cirilskih knjigah samo jednim slovom pisano.

2. A gděkoja i bez stapanja, i to

a) ili radi veće punosti rěči, kao što u někojih jednoslovčanih: bóg, g. böga itd. §. 40. c.

b) ili radi blagoglasja, kao što često u složenih iz kratka predloga i glagoljnoga korena; n. p. nârod, pôhod, prêvoz, prîgled, râzmet, nâgrada itd., §. 217, 2.

c) ili sbog položaja sdruženą sa slabim težkim naglaskom, što-su dvě produžujuće okolnosti: lônca od lònac; tânka (šiba) od tänak. §. 42, 2.

§. 22.

Svi-su ostali glasnici po naravi kratki (§. 21, 1): ali §. 23. ima-jih medju njimi, koji-se kadkada (makar imali ili neimali accenat) něšto duže izgovaraju, a to kada zà njimi stoje po dva ili više suglasnikah, koji prěče, da-se onaj glasnik nemože s naravnom svojom bèrzinom izgovoriti, nego-se otegne malo, dok-se s izgovaranjem onih suglasnikah dojde do drugoga glasnika; n. p. ròb, lăv, sklåd, kolo, p ra, vědar itd. jesu kratke slovke: ali premda-su iste ove slovke i u rěčih: rõbski, lăvski, sklădno, kolni, părno, vědro, itd. po naravi još kratke, nemogu-se onako bèrzo kao prije izgovoriti, nego-se otežu něšto, ter primaju něku dužinu, koja-se položajem zove (positio); a slovka takva veli-se položajem t. j. sbog položaja duga (positione longa).

Tako: podkov, odkuda, ŏbraz, ŏbnoć, izlaziti, odreći itd. Pazi 1. Takvih ima kratkih slovakah, koje već u samom korenu dva ili više suglasnikah za glasnikom imaju; n. pr. grozd, post, číst, gŭska, gusle, mjesto, itd. koje sve, ako i nećeš, moraš izgovoriti něšto duže, nego da-jim-je samo jedan ili nijedan suglasnik za glasnikom.

Pazi 2. Položajna dužina-je kratja od naravne (21, 2): ali buduć da-je za metrične verse premalen broj slovakah od naravne dužine, služe latinskim pěsnikom i ovakve položajem duge slovke kao prave duge; pa tako može biti i ù nas.

Položajem dugi glasnici neotežu-se svi jednako, nego někoji više §. 24. a drugi manje. Manje-se otežu oni, koji imaju za sobom něm i slitan suglasnik (§. 10. II.) kao jutro,, kopno, čudno, hrabro itd. u Latinah i Gèrkah slab zove (positio debilis).

Ovaj-se položaj

§. 25.

§. 26.

§. 27.

§. 28.

Pazi 1. Slaboga položaja slovke uzimali-su gèrčki i rimski pěsnici li kao duge ili kao kratke, kako jim bijaše potreba (cerebrum ili cerēbrum), a u svakdanjem govoru bijahu-jim vazda kratke.

Pazi 2. jiz nečine duga položaja u hèrvatskom, kao što u latinskom. Pazi 3. Ima slovakah, koje uz naravsku dužinu i položaj dug imaju klētva, sūkno, zviezda itd. Svak može znati, da one ostaju duge, makar da izgube onaj položaj; n. p. klēti, sūkati itd.

Pravila o količini.

1. Buduć da-se količina korennih slövakah iz accenta poznati može, nećemo o njoj rěčih duljiti, kad-se i onako mora u sledećoj glavi obilnije o naglasku govoriti.

2. Količina pako svèršetakah padežnih i osobnih, kao i tvorakah izvodjenja pokazat-će-se u deklinaciji, spregi, izvodjenju i slaganju rěčih. Ima mnogo slučajah, gdě duga korenna slovka gubi svoju naravnu dužinu, ter postaje kratka, n. p. od rûka, porûčiti nastane poručîvati, poručujem, pòruka, ručica, itd.; a opet ima drugih slučajah, gdě izvorno kratka slovka postaje duga, n. p. dati dâvati. Nu slučaje takva měnjanja količine pokazat-ćemo gděšto u deklinaciji, a najvećma u tvorenju rěčih. §§. 98, 2; 99, 1; 105, 2; 165; 181; 185, 3; 190, 15, pazi; 193, 1; 201, 17, b, pazi 1; 208, 2; 210, 2; 217, 2; 285, 3.

Glava 3.

O naglasku (de accentu.)

U rěčih-se obično po jedna slovka jače izgòvara nego-li druge, pak onaj jači udarac glasa veli-se naglasak (accentus): gledati, hòditi, kupòvati, zapovjednik.

Obilnije tumačenje naglaska.

1. Naglasak-je ona sila glasa u jednoj slovci, koja òstale nenàglāšene slovke k sebi priteže, da tako u jedan kup stegnute budu samostalna rěč (t. j. koja-se može prosta odèržati òd svake druge rěči ù govoru), n. p. daròvati; ovdě stoji sila glasa ù slovci rò, koja sprěda k sebi priteže da, a za sobom vati.

2. Ako-se koja rěč bez naglaska izgovori, t. j. ako-joj-se sve slovke jednakim izgovore glasom, onda ona rěč nije više rěč, nego několičina razvezanih i razsutih, ter često nikakva značenja neimajućih slovakah: daro-va-ti. Slovke bo mogu-se smatrati kao uda rěčih: a razstavljena ili barem nestegnuta i neskeljena uda nemogu sačinjati jednoga těla (= rěč). Da-se pako stegnu u jednu rěč, treba-jim někakva rek-bi gvozdotega, a naglasak-jim-je taj gvozdoteg, te zato-ga i jesu nazvali stari gramatici dušom rěčih, buduć da on daje značenje (= život) rěčim.

3. Svaka dakle samostalna rěč (bila ona jedno- ili višeslovčana) mora imati svoj naglasak; jer sve što-je nenaglašeno, pritegne druga i jača (prediduća ili slědeća) rěč k sebi u jedan kup, da-se mora k njoj prisloniti, i s njom kao jedna rěč izgovoriti, n. p. vidio-sam-te. Ovo-su grammatično tri rěči, ali samostalna (s naglaskom) samo jedna, ka kojoj-su druge dvě pritegnute. S toga

Naglasak-je znak jedne i samostalne reči, ter koliko §.29. naglasakah, onoliko ima samostalnih rěčih ù govoru. Odatle-se vidi

1. da u jednoj rěči nemože biti više nego jedan naglasak : carèvānje, pamćenjē, bogorodica, blagoslòviti, knjigònoša;

Pazi 1. Gdě ima više naglasakah, ono nije jedna rěč, negosu dvě zlo skupa napisane: Cèrnagòra, Nòvisád, Stàrigrád, kakogòd, kòjigòd; (a kao jedna rěč izgovaraju-se oye poslednje kakògod, kojìgod) itd. město: Cèrna Gora, Nòvi Sád, Stári Grád : kako god, koji göd, itd.

2. Kada složena rěč ima 5-7 slovakah, a nà pèrvoj naglasak, onda on neima toliko sile, da-bi sám mogao sve ostale slovke dò kraja rěči ù kupu dèržati, nego-mu treba usrěd rěči još jedan slabiji naglasak ù pomoć, ter nastanu prividno dva: ali-je samo onaj pèrvi glavni, a drugi-je samo pomoćan, n, pr. nájučèniji, nájplemenitijemu. §. 121, 2.

2. da rěč, koja neima naglaska, nije samostalna, ter da se ù govoru nikad prosta i razstavljena òd drugih rěčih neizgovara: n. p. dat-ćemo-ti-ga (izgovori: datéemotiga). Da-se u pismu uzmogu naznačiti one slovke, u kojih-je §.30. naglasak, potrebni-su někoji pismeni znaci, kojim-se takodjer veli naglasak (accentus).

Stara klassična (gèrčka i latinska) književnost ima nà tu svèrhu tri znaka sledeća: težki (gravis) (), oštri (acutus) ('), i zavinuti (circumflexus) (`). Mi-se služimo istimi ovimi znaci, ali po potrěbi našega jezika.

O naglasku za kratke slovke.

Kratka slovka, kad je naglašena, dvojako-se dá izgovoriti u štokavskom, i to

1. ili sasvim kratko i sbijeno, kao da po němačkom i talianskom pravopisu dvostruk suglasnik slědi (Sattel, fallen, Mitte, fatto, fallo). Ovaj naglasak imenujem jakim težkim; a bilěžim-ga u nebitju drugoga znaka podvostručenim težkim, n. p. brät, bràta, knjiga, kolo, olovo, gledati (bratt, bratta, knjigga, kollo, ollovo, gleddati).

8.31.

§.32.

§.33.

=

=

Pazi. Jaki težki naglasak naznačuju stari hèrvatski pisci ne samo u rěčnicih (Mikalja, Dellabella, Stulli, Voltiggi), nego i ù drugih knjigah podvostručenim suglasnikom (okko öko), slabi pako bilěže prostim težkim (voda). Vuk Karadžić zadèržao-je nà stari način znak (`) za slab težki, a za jaki, nà město da podvostruči suglasnik, podvostručio-je naglasak: oko okko; pa buduć da-su noviji pisci ostavili stari običaj, dvostručiti suglasnik za znak jakoga težkoga naglaska, nemožemo-ga sada zgodnije naznačiti, van po Karadžiću dvostrukim težkim. Ovaj način-je u toliko i bolji, što-se njim i onda može jak težki naznačit, kada za naglašenim glasnikom ili po dva po tri suglasnika slěde, ili pak nijedan: broskya, půška, znào, dà, dà-sam, dà-si, dà-je (izgovori, dassām, dassi, dajje).

2. ili slabije i otegnuto poput zavinutoga, van što něšto krätje, n. p. vòda, gòra, nòga, òtac.

Ove slovke kad-su bez naglaska, sasvim-su kratke, ali naglasak-jih oteže tako, da postaju malone duge, t. j. više duge nego-li kratke *). Imenujem ovaj naglasak slabim težkim; a bilěžit-ću-ga prostim t. j. jednostrukim težkim.

Pazi. Ovoga slaboga težkoga naglaska neima u čakavskom.

O naglasku za duge slovke.

U izgovoru dugih naglašenih slovakah veća-je razluka; jer rěč glâva ima u 4. pâdežu glávu, dakle u obih padežih pèrvu slovku i dugu i naglašenu: ali-se jako različno izgovara ova slovka u onih padežih. Nu da pokažemo onu razluku, treba da ponovimo (§. 21, 2), da-se svaki po naravi dugi glasnik izgovara kao da-je dvostruk (aa, ee, ii, oo, uu). Sada ako oba ona padeža tako napišemo, pak ako onda pojdemo znake jačega glasa metati, velika-će-se ukazati razluka, t. j. 1. padež glaàva, a 4. pad. glàa vu. S toga

Za naglasak dugih slovakah imamo dva različna znaka : oštri i zàvinuti. Mi-se u njihovoj porabi strogo dèržimo starih hèrvatskih slovničarah **), te uzimamo.

1. Oštri (') za one duge slovke, u kojih stoji naglasak nà pèrvoj polovici slovke, dakle: á, é, í, ó, ú, aa, èe, li,

=

*) Ovakvo-se raztezanje kratkih slovakah lasno opažuje ù govoru Hèrvatah Štokavacah, živućih pò selih: ali po gradovih i varoših austrijanskih zemaljah našega jezika izgovaraju-se ovakve slovke skoro kao prave kratke tako, da često ni uvěžban sluh nemože razpoznati slabijega udarca glasa; pa ovaj kratji izgovor dèrže gradjani kao uljudniji.

**) Poněšto Kašića 1604; a najvećma Dellabelle 1728 itd.